24/03/2026
𝐀𝐤𝐜𝐢𝐣𝐚 𝐠𝐫𝐚𝐝𝐨𝐧𝐚č𝐞𝐥𝐧𝐢𝐤𝐚 𝐳𝐚 𝐛𝐨𝐥𝐣𝐢 𝐠𝐫𝐚𝐝
Svjedoci smo nedavnog obraćanja gradonačelnika Sadmira Džebe, koji je, kako sam kaže, odlučno krenuo u misiju unapređenja kvaliteta života u našem gradu – metodom kucanja na vrata. Ne bilo kakva vrata, nego i ona „najmanja“, jer, kako vidimo, nikad se ne zna iza kojih se krije kakva hedija, gibira, poklon, most, vozilo ili fiskulturna sala.
U nedostatku projekata, strategija i ozbiljnih izvora finansiranja, naš grad je očigledno pronašao novi razvojni model – humanitarnu akciju sa elementima urbanizma.
Tako smo dobili grad u kojem se infrastruktura ne planira, nego „izmoljava“. Gdje most ne nastaje iz projektnog zadatka, nego iz dobre volje. Gdje vrtić ne proizilazi iz budžetskih prioriteta, nego iz toga ko je tog dana bio raspoložen da pomogne.
Ako ovako nastavimo, nije isključeno da uskoro dobijemo i novi slogan grada:
„Gračanica – pokucaj i možda se nešto desi.“
Posebno je dirljivo što se gradonačelnik ponosi time koliko je p**a pokucao. U nekim sistemima bi se možda pohvalio koliko je sredstava obezbijedio kroz fondove, koliko je projekata kandidovao, koliko investicija privukao… ali to su, očigledno, zastarjeli modeli upravljanja kojima se nažalost po građane Gračanice bave drugi.
Kod nas je fokus na kontaktu – ličnom, neposrednom i, po mogućnosti, uz blagu nadu da će se nešto donirati.
Naravno, niko razuman ne spori da su gračanički privrednici po ko zna koji put, samoinicijativno pokazali odgovornost i spremnost da pomognu. Problem je što su, izgleda, preuzeli i ulogu koju bi trebala imati gradska uprava.
Jer dok oni finansiraju mostove, sale i vrtiće, postavlja se jedno nezgodno pitanje:
čime se tačno bavi sistem?
Jer ako su donacije temelj razvoja, onda budžet ispada kao neka vrsta simbolične institucije – tu je, ali više reda radi.
Očigledno se bavi prisvajanjem tuđih donacija u svoje ime.
U međuvremenu, razvoj grada se odvija po principu „gdje ima donatora – tu ima i projekta“. Planiranje postaje stvar slučaja, a prioriteti zavise od toga ko se prvi javi na vrata koja su već pokucana.
Ipak, treba priznati – ovaj model ima i svojih prednosti. Brz je, fleksibilan i ne opterećuje administraciju previše složenim procesima poput strategija, analiza i javnih politika. Dovoljno je dobra volja i malo upornosti u kucanju.
Na kraju, ostaje samo jedno pitanje:
Da li želimo grad koji se gradi na osnovu sistema, ili grad koji se sastavlja kao mozaik od donacija? Jer jedno je sigurno – između planiranja i prosidbe razlika nije samo u metodi.
Razlika je u ozbiljnosti.
