18/07/2026
КОЗАРА: Голгота српског рода и крик који вјечност не утишава
На данашњи дан, 18. јула 1942. године, завршена је њемачко-хрватска офанзива под кодним називом „Западна Босна“. Иза овог хладног, војничког термина крије се један од најмонструознијих похода у историји човјечанства - покушај потпуног биолошког затирања српског народа на простору Козаре и Поткозарја.
Тада је у хрватској нацистичкој творевини, НДХ, која је прогутала преко милион српских живота, отпочела трагедија епских размјера. Козара није само војнички поражена; она је систематски кошена, паљена и клана.
Козара у бројкама: Статистика геноцида!
Када говоримо о Козари, бројеви престају бити само статистика и постају живи крик који пара небо. Према званичним подацима, за само два мјесеца - током јуна и јула 1942. године:
Преко 40 000 Срба убијено је на лицу мјеста, на кућном прагу, у збјеговима, по шумама и пропланцима Козаре.
Више од 68 000 Срба потрпано је у сточне вагоне и депортовано у фабрику смрти - хрватски концентрациони логор Јасеновац.
Преко 108 000 Срба са овог светог парчета српске земље, од Новог Града преко Приједора, Костајнице, Дубице до Бањалуке, укупно је угашено у овом крвавом пиру.
Али оно што људску душу заувијек оставља без даха и ријечи, оно што представља вјечну анатему над крвницима, јесте бројка од 23 000 заклане и уморене дјеце млађе од 12 година. Двадесет и три хиљаде неиживљених живота, угашених колијевки и прекинутих дјечијих снова.
Земља без свједока: Села избрисана са лица земље...
Ова офанзива није имала за циљ само побједу на бојном пољу; циљ је био земља без Срба. Читава поткозарска села тада су потпуно, до темеља, избрисана из географских карата и матичних књига рођених. Опустјела су огњишта, угашене су крсне славе, а куће су остале без иједног јединог живог становника који би упалио свијећу или испричао истину.
Козара је тих дана замукла. Чак су и шуме престале да шуме, притиснуте тежином српске несреће, док су преживјеле мајке у јасеновачким логорима, преко жице, гледале како им крвници отимају и у смрт одводе једино што су имале - своју дјецу.
И овдје тишина виче: Наша дужност је памћење!
Деценијама је ова страшна истина сакаћена под плаштом лажног братства и јединства, а српске жртве су претваране у безличне „жртве фашистичког терора“. Данас, када су ране и даље живе, ми немамо право на заборав.
Сваки педаљ Козаре је гробница. Сваки камен је свједок. Не дозволимо да тишина поново прекрије козарске мученике. Они нас не обавезују на мржњу, али нас заклињу на вјечно, непоколебљиво памћење и молитву.
Вјечан помен и царство небеско козарским и поткозарским новомученицима! Ваша жртва је узидана у темеље нашег опстанка! ☦️
Стојан Јанковић 🏘️
