30/04/2026
У Пожаревцу више нема ни глуме демократије има само казне за неподобне.
Породица Јовановић је жив доказ како изгледа када се систем окрене против сопствених грађана. И не, ово није „рекла-казала“ прича – постоје конкретни наводи и сведочења да су брат и сестра били мета јер нису тапшали власт, већ подржали студенте и рекли шта мисле.
У року од само неколико дана обоје добијају решења о премештају на нижа радна места. Без објашњења. Без логике. Само једна порука: „Зна се ко командује и шта следи ако ниси наш.“
А онда корак даље.
Док су претње раније биле само шапат по ходницима („видећете ви“, „остаћете без посла“), у овом случају су постале стварност. Сестра је, по поузданим информацијама, добила отказ – и то без стварног основа, већ као завршни чин политичког притиска.
То више није притисак. То је чиста одмазда.
Људи који нису ломили, нису палили, нису правили хаос већ мирно изразили став – кажњени су егзистенцијом.
И сад неко треба да поверује да је то „случајност“? Да су баш двоје из исте породице, у исто време, „случајно“ деградирани, а онда једно и отпуштено?
Не. То је систем.
Систем у коме посао није право него награда за послушност.
Систем у коме се став плаћа платом или отказом.
Систем у коме је довољно да ниси њихов, па да постанеш ничији.
Породица Јовановић данас није само једна прича него порука свима:
ако ћутите, преживећете.
ако проговорите спремите се на цену.
А право питање није шта се десило њима.
Питање је – колико још оваквих случајева ћути, јер се људи плаше да заврше исто?
