Српски покрет обнове (СПО) основан је 14. марта 1990. у Београду, а за
председника је изабран књижевник Вук Драшковић.
Оснивачка програмска декларација била је екстремни српски национални
изазов екстремним националним програмима других у тадашњој Југославији, а
пре свега антијугословенском и антисрпском екстремизму у Хрватској.
Убрзо по оснивању СПО, Драшковић и већина у странци одустају од
полити
ке „на љуту рану љуту траву“, од политике утука на утук, и залажу се за
компромисе и споразумевање, како би се очувала макар и конфедерална
Југославија или како би, буде ли то немогуће, распад заједничке државе био за
преговарачким столом, а не на бојном пољу, уз мржњу и несрећу свих. У самом
врху Странке, неки су се одлучно успротивили курсу компромиса са
„историјским српским непријатељима“, што ће довести до раскола у СПО и (8.
јуна 1990.) искључења из странке њеног тврдог мањинског крила, које ће,
почетком 1991, кад је у Југославији проговорило и оружје, прерасти у Српску
радикалну странку.
Тај раскол је обележио последњу и трагичну деценију 20. века у српској
политици, као сукоб две непомирљиве националне стратегије. Једне, која је
уживала подршку председника Србије Слободана Милошевића и његовог
режима, пропагирајући да се „Србија брани у Книну“ и да су њене западне
границе код Карловца, Огулина, Карлобага и Вировитице. И друге, коју је
представљао СПО, са супротним начелом да се „Книн брани у Београду“ и да ће
Србија бити велика и снажна онолико колико буде демократска и у сарадњи, а
не у сукобу, са суседима, Европом и водећим државама света.
Победу ће у годинама рата однети политика сукоба Србије и Срба са
свима, а Срби и Србија платиће трагичну цену таквом „патриотизму“ који ће,
после крвавог распада Југославије, милиона избеглица и стотина хиљада мртвих
и рањених на свим странама, српски народ оставити расутим у неколико држава
разбијене заједничке државе, а Србију саму учинити и метом НАТО
бомбардовања на самом крају 20. века. . .
