Бањалучке приче

Бањалучке приче Contact information, map and directions, contact form, opening hours, services, ratings, photos, videos and announcements from Бањалучке приче, Social service, Трг Крајине, Banja Luka.

МИСТЕРИЈА породице ПОЉОКАН - 86 година неразјашњено брутално троструко убиство у центру градаИсторија породице Пољокан у...
18/06/2026

МИСТЕРИЈА породице ПОЉОКАН - 86 година неразјашњено брутално троструко убиство у центру града

Историја породице Пољокан у Бањој Луци је прича о једном од најутицајнијих сефардских трговачких родова који су обликовали урбани и економски идентитет града у XIX и XX вијеку.

Родоначелника бањалучких Пољокана Саломона (Соломона) средином ХIX вијека турске власти су поставиле за цариника у Градишци на Сави, да би се 1863. године званично доселио у Бању Луку из Сарајева. Дошао је са супругом Естер и своја четири сина: Бохором, Рафом, Исаком и Дудом, те започео трговачки бизнис.

Занимљиво је како је породица уопште добила ово специфично презиме. Њихово оригинално презиме било је Леви. Према породичном предању које је забиљежио неко од потомака, Саламон је, као дјечак у игри изгубио око. Због тога су га суграђани почели звати "полуокани" или "пољокани", што је касније прихваћено и званично додато уз њихово презиме.

Већ 1868. године, само пет година након доласка, Саламонова радња мјешовите робе била је пета по величини у граду. Радње Пољокана нису биле класични оријентални дућани, већ су попримиле изглед тадашњих модерних европских трговина са излозима. Бавили су се трговином на велико и мало, увозом текстила, колонијалне робе и разних других производа, што их је учинило једном од најбогатијих породица у Босни и Херцеговини тог доба.

Породица је посједовала огромно материјално богатство и значајне некретнине на најпрестижнијим локацијама у граду. Палата Пољокан је била њихова централна и најпознатија стамбено-пословна зграда, изграђена нешто прије 1880. године. Налазила се у главној улици, одмах поред хотела "Палас". Зграда је на врху имала препознатљиву куполу са Давидовом звијездом. У приземљу и на галерији била је велика трговина, а на спрату раскошан породични стан.

Осим зграда у центру, породица је посједовала велика земљишта у другим дијеловима града. Ђорђе Пољокан, познати индустријалац и добротвор из ове породице, оставио је за собом простор који се и данас назива Пољоканов парк. Овај парк се налази између центра града и Шехера (данашње Српске Топлице), у близини фабрике Космос, а на парк се наслања Центар "Заштити ме" - васпитно-образовна установа за дјецу са потешкоћама интелектуалног функционисања.

Пољокани су били синоним за развој предратне Бање Луке, а сјећање на њих оличено је и у материјалним остацима, попут масивног породичног сефа који се и данас чува у Јеврејском културном центру у Бањој Луци.

Пред крај 30-их година ХХ вијека, бизнис породице Пољокан пролазио је кроз фазу транзиције под притиском све тежих политичких прилика у Европи. Иако су и даље важили за симбол економске моћи, њихово свакодневно пословање претрпјело је значајне промјене.

Неколико година прије почетка Другог свјетског рата, велики пословни простор у приземљу њихове велелијепне палате у центру града изнајмљен је браћи Баум, који су ту отворили своју модерну трговину. Сами Пољокани су се више оријентисали на управљање својим огромним капиталом и некретнинама.

Предвиђајући долазак ратних сукоба у Краљевину Југославију и пратећи антисемитске законе који су се ширили Европом, породица је већ почела да дискретно повлачи своје пословање из јавних токова. Почели су систематски да склањају своје породично благо и велике количине златних дуката на сигурне, тајне локације изван званичних сефова.

И поред ратне психозе која је владала градом, Саламон Хаим Пољокан и његова ужа породица трудили су се да одрже имиџ стабилне и заштићене грађанске породице, уздајући се у свој углед и дубоке пословне везе које су градили деценијама. Управо је ова позиција - породице која има енормно, а одједном "невидљиво" богатство за којим су многи трагали у предвечерје рата - кључ за разумијевање зашто се њихов уносан бизнис нашао на мети бруталних убица.

Прохладно вече, 17. октобра 1940. године, за 65-годишњег трговца Саламона Хаима Пољокана почело је сасвим уобичајено. Након што је закључао радњу, отишао је у оближњи хотел "Палас" на дружење са пријатељима уз пиће и разговор. Око поноћи се вратио кући у свој раскошан стан на спрату палате Пољокан.

Сљедећег јутра, служавка Марица дошла је на посао да пробуди газду. ЗАТЕКЛА ЈЕ ХОРОР: стари Саламон је лежао у локви крви, напола свучен, са три убодне ране на тијелу. Убрзо су у другим просторијама пронађена и тијела његове супруге Мицике и 20-годишњег сина Рафаела. Сви су били брутално заклани - избодени хладним оружјем. Злочинци су у кућу ушли из дворишне стране, преко терасе или прозора, док је породица спавала. Оно што је највише шокирало полицију током увиђаја био је управо масивни, уградбени породични сеф у зиду, као и друге драгоцјености по кући.

Убице уопште нису такле сеф, нити су однијеле новац, златни накит или скупоцјене предмете који су стајали на дохват руке. С обзиром на то да су Пољокани важили за једну од најбогатијих породица, чињеница да кућа није опљачкана одмах је сигнализирала да новац највјероватније није био мотив злочина.

Како је овом догађају детаљно извјештавао тадашњи лист "Правда", истрага је од почетка тапкала у мјесту због недостатка материјалних доказа, али су се издвојиле три главне теорије:

- политичко / идеолошко убиство (највјероватнија теорија) - Био је октобар 1940. године - предвечерје Другог свјетског рата, а у Краљевини Југославији су већ уведени први антисемитски закони (тзв. Корошчеви закони). Полиција је сумњала да је ликвидација утицајне јеврејске породице била политички мотивисана, изведена од стране нацистичких симпатизера или агената са циљем застрашивања јеврејске заједнице. Ова ликвидација је заиста убрзо схваћена као најава Холокауста у Бањој Луци;

- лична освета или дугови - Друга теорија је ишла у смјеру пословних или приватних сукоба. Будући да су се бавили великим новчаним трансакцијама и зајмовима, полиција је испитивала могућност да је злочин починио неко ко је породици дуговао огроман новац, па је убиством желио "избрисати" дуг;

- тражење тајних докумената/тајног списа - Постојала је и теорија да су убице тражиле тачно одређени документ или признаницу, а не новац. Обзиром на бруталност, вјеровало се да је породица прије смрти мучена како би открила неку тајну, што објашњава зашто су остале ствари и сеф игнорисани.

Полиција Краљевине Југославије никада није пронашла извршиоце, а само неколико мјесеци касније почео је рат, па је званични досије ове мистерије заувијек изгубљен.

Током окупације и постојања Независне Државе Хрватске (НДХ), по граду су се могле чути информације да је један од истакнутих усташких функционера и организатора злочина над Јеврејима и Србима у Бањој Луци, у пијанству или уским круговима, отворено признао и хвалио се учешћем у уклањању породице Пољокан.

Иако у самој ноћи убиства 1940. године нико није јавно именован, бањалучка чаршија је одмах упрла прст у Виктора Гутића, тадашњег бањалучког адвоката и вођу илегалног усташког покрета у граду (који ће у априлу 1941. постати злогласни усташки стожерник за Босанску Крајину). Гутић је и прије рата отворено ширио антисемитизам и фашистичку идеологију.

Према свједочењима која су се помињала након рата, ово убиство из октобра 1940. године није било дјело обичних криминалаца, већ организована политичка акција. Локалне усташке илегалне ћелије извршиле су овај злочин као својеврсни "тест" и демонстрацију силе пред нацистичким спонзорима, али и да би финансирали илегални покрет кроз уцјене или изнуде, иако сам сеф те ноћи није отворен.

Када је успостављена НДХ, усташе више нису имале потребу да крију своје намјере нити раније злочине. Напротив, радикалне фракције су ликвидацију Пољокана, који су били стуб јеврејске заједнице, представљале као свој "први велики успјех" у чишћењу града. Отворено хвалисање тим чином служило је за учвршћивање њиховог статуса унутар новог окупационог апарата. Ипак, због потпуног колапса правног система Краљевине Југославије у априлу 1941. године и уништења полицијске архиве током рата, ова прича је формално остала на нивоу свједочења преживјелих грађана и историјских записа, док су директни судски докази заувијек нестали. Преживјели чланови шире породице Пољокан касније су и сами масовно страдали у усташким логорима Јасеновац и Стара Градишка током трајања НДХ.

Малобројни чланови шире породице који су дочекали ослобођење 1945. године затекли су свој град без најмилијих, а породична Палата Пољокан била је тешко оштећена и касније национализована (у њој је послије рата радила робна кућа "НА-МА"). Због губитка имовине, али првенствено због преживљене трауме и чињенице да је скоро читава бањалучка сефардска заједница нестала у логорима Јасеновац и Стара Градишка, преживјели Пољокани су крајем четрдесетих и почетком педесетих година ХХ вијека масовно емигрирали у новоосновану државу Израел. Преко својих потомака они су тамо наставили породичну лозу, али сјећање на њихово бањалучко поријекло и данас живи кроз записе и материјалне експонате у Јеврејској општини Бања Лука.

Породица Делић-Поповић: СЈАЈ, ПОНОС, ТРАГЕДИЈА И ПРКОС у неколико чиноваУ вријеме када су Бањом Луком још доминирали бег...
15/06/2026

Породица Делић-Поповић: СЈАЈ, ПОНОС, ТРАГЕДИЈА И ПРКОС у неколико чинова

У вријеме када су Бањом Луком још доминирали беговски посједи породица Џинић и Беговић, Лазар Делић-Поповић се уздигао као најбогатији међу бањалучким Србима. Његово име је било синоним за финансијску моћ, а чаршија га је памтила по огромном поносу и страсти према расним коњима.

Остала је записана чувена историјска анегдота која је задивила Бању Луку на прагу ХХ вијека. Сједећи у башти тадашње познате кафане "Зора", Лазар је посматрао велику градску атракцију - пролазак првих бициклиста. Пркосан и увјерен у своју моћ, почео је да се хвали и убијеђује људе за столом да његови коњи могу да престигну ту нову модерну механизацију. Организована је велика трка у којој су Лазареви коњи заиста побиједили бициклисте. Након тога, Лазар није жалио новца: славило се и лумповало данима по бањалучким кафанама, а локални пјесници су му спјевали пјесму која се деценијама пјевала уз разбијање чаша:

"...сваки Србин да би радо каз'о,
здрав нам био Поповићу Лазо!"

Иако је имао све - куће у Господској и 30 хектара земље, Лазар није био слијеп на патњу свог народа под аустроугарским режимом. Свој велики капитал ставио је у службу националног буђења.Постао је један од кључних финансијера и сарадника чувеног писца и трибуна Петра Кочића. Када је Кочић у Бањој Луци покренуо опозициони лист "Отаџбина", који је жестоко критиковао аустроугарску управу, Лазар Делић-Поповић је стао иза њега. Тај политички бунт га је скупо коштао - режим га је ухапсио, па је као политички дисидент завршио на тешкој робији у црној бањалучкој "Црној кући" (тадашњем затвору) заједно са Кочићем.

Лазар је симболизовао доба стварања: дошао је из Херцеговине, стекао име, изградио хаусторе у Господској и ушао у пјесму. Својој дјеци је оставио богатство које је за тадашње појмове било нестварно.

У дому Делић-Поповића у Господској улици, рођење дјеце дочекивано је са великим слављем, како је и приличило једној од најмоћнијих породица тадашње Бање Луке. Отац, који је својим радом, трговачком оштроумношћу и херцеговачком упорношћу стекао стотине дулума земље и пасаже у центру града, у синовима је видио оне који ће то царство наставити и проширити. Међу дјецом, један дјечак је понио очево име – Лазо Делић.

Од самих колијевки, дјеци је било обезбијеђено све што је тадашњи грађански сталеж могао да понуди. Одрастали су окружени луксузом, служавкама и бечком робом која је стизала у трговачке радње њиховог оца. Међутим, мали Лазо је од најранијих дана показивао да се разликује од остале дјеце. И док су се браћа и сестре припремали за класичне улоге у трговини или вођењу имања, Лазин ум је био окренут књигама, бројевима и апстрактном свијету.

Као дјечак, Лазо је био изузетно интелигентан, са готово застрашујућом способношћу памћења и рачунања. У школи је бриљирао, посебно у математици, док су му чувени бањалучки учитељи већ тада предвиђали велику научну каријеру. Отац Лазар, поносан на синовљеву памет, одлучио је да му пружи најбоље могуће образовање на простору тадашње Аустроугарске монархије.

Ипак, паралелно са љубављу према науци, млади Лазо је на бањалучкој калдрми, посматрајући оца и градске прваке по кафанама, упијао и онај други, боемски дух града. У њему су се још тада почеле сукобљавати двије струје:

- Интелектуална - нагон за учењем, читањем свјетске литературе и савладавањем језика;

- Пркосна - несавитљиви карактер који је наслиједио од оца, а који ће га касније натјерати да одбаци све материјалне друштвене норме.

Када је дошло вријеме за високе школе, стари Лазар није жалио новца. Млади Лазо Делић спаковао је кофере и отпутовао у Беч, тадашњу културну и научну престоницу Европе, са циљем да студира грађевину. За породицу је то требао бити врхунац успјеха - син који ће се вратити са царском дипломом и знањем да гради модерну Бању Луку. У Бечу, Лаза се показао као бриљантан ум. Без потешкоћа је савладавао најтеже математичке теореме и управо у аустријској престоници усавршио је своје знање страних језика (њемачког, француског, италијанског, мађарског и латинског). Међутим, царски Беч је за младића са Врбаса имао и друго лице.

Умјесто у читаоницама, Лазо је све више времена проводио у бечким кафанама и салонима. Очеве позамашне мјесечнице трошио је нехајно, частећи друштво и живјећи као прави боем високе класе. Провео је у Бечу пуних осам година, упијајући знање и културу, али факултетску диплому на крају никада није узео. Био је сувише слободан дух да би га уоквирило једно званично звање.

Са огромним знањем у глави, течним изговором пет језика, али без папира и са већ дубоко укоријењеним кафанским навикама, Лазо Делић се враћа у Бању Луку. Кући га је чекала породица која је полако улазила у сјенку надолазећих историјских олуја.

Надајући се да ће из царске престонице примити сина са инжењерском дипломом, стари Лазар је затекао господина префињених манира, полиглоту који је цитирао свјетске класике и математичког генија - али без иједног званичног папира. Студије грађевине остале су недовршене, расуте по бечким кафанама и дугим ноћним расправама.

Тада почиње период Лазиног грађанског живота између два свјетска рата, деценија у којој је он покушао да носи маску угледног насљедника, док је у њему буктао тихи бунт против свега што је његов отац градио.

Сукоб између оца и сина у кући Делић-Поповић није био обична породична размјерица - био је то судар два потпуно различита свијета.

Стари Лазар је био човјек стварања, рачуна, дулума и куповине некретнина. За њега је имовина у Господској улици била светиња, бедем који породицу штити од сиромаштва и свједочанство њиховог тријумфа у чаршији.

Млади Лазо је наслиједио очев пркос, али је презирао очински материјализам. За њега је новац био само средство за куповину тренутка слободе или доброг кафанског друштва.

Стари трговац је покушавао да сина уведе у породичне послове, да га постави у радње у Господској и натјера да управља великим породичним имањем у Буџаку. Млади Лазо је то одбијао са хладним презиром. Умјесто да броји пазаре и преговара о киријама за локале, Лазо би сједио по бањалучким кафанама, попут чувене "Зоре", разговарао на течном француском или њемачком са пролазницима, и забављао градску интелигенцију рјешавањем најтежих математичких задатака из главе. Отац је у томе видио расипање породичног угледа и новца, док је Лазо у очевим трговачким књигама видио окове.

Како би га коначно смирио и везао за грађанске конвенције, породица је инсистирала на његовој женидби. Лазо је попустио под притиском и оженио се, започевши заједнички живот у кући у Јукићевој улици. За чаршију, он је тада био господин Делић - наочит, беспријекорно образован, муж из једне од најбогатијих кућа у граду. Међутим, тај грађански мир био је само привид:

Илузија дома - Иако је имао сопствени дом и супругу која је покушавала да га прилагоди тадашњем бањалучком високом друштву, Лазина нарав је избијала на површину;

Кафански бијег - Ноћи је и даље проводио изван куће. Све преостале очеве новце и свој дио породичног прихода трошио је нехајно, остављајући баснословне бакшише музичарима и конобарима, често дијелећи новац сиротињи на улици из чистог пркоса према трговачкој штедљивости својих предака.

Тридесете године ХХ вијека пролазиле су у овом затегнутом стању. Лазо је за Бањалучане био фасцинантна појава - човјек који у једном тренутку може да расправља о вишој математици са професорима или на пет језика шармира стране госте, а у сљедећем да у потпуном кафанском заносу потроши богатство. Стари Лазар је са тугом и бијесом посматрао како његов имењак полако круни оно што је он крвавим радом створио. Ипак, ни отац ни син нису слутили да ће коначни улазак у Други свјетски рат и слом Краљевине Југославије избрисати саму кулису око које су се свађали - Господску улицу, дулуме земље и трговачке радње, остављајући Лазу да свој сукоб са друштвом настави у потпуно новој, социјалистичкој стварности.

Избијањем Другог свјетског рата 1941. године, релативни мир бањалучке грађанске чаршије нестао је преко ноћи. За породицу Делић-Поповић, која је била стуб српског трговачког сталежа и некадашњи ослонац Кочићевих националних покрета, почеле су године најтежих искушења. Под окупацијом НДХ, српске трговине у Господској улици биле су мета пљачке, притисака и затварања. Стари Лазар, који је преживио аустроугарске тамнице, морао је да гледа како се цијели свијет који је изградио руши пред његовим очима.

Када су у прољеће 1945. године партизанске јединице ушле у Бању Луку, град је дочекао слободу, али је за породицу Делић-Поповић та слобода донијела потпуно нов, социјалистички друштвени поредак у којем за предратне богаташе више није било мјеста.

Већ од 1946. године, а кључно са реформама крајем педесетих, нова комунистичка власт кренула је у обрачун са приватним капиталом кроз Закон о национализацији. Делићи су се нашли на самом врху листе за одузимање имовине у Босанској Крајини.

Породици је остављен само законски "стамбени максимум" - тако је Лази остао један стан у кући у Јукићевој улици, а сестри Марици стан изнад Планике у Батином пролазу. Сва преостала имовина прешла је у руке државе. Земљиште у Буџаку убрзо је прекривено бетоном, фабричким погонима и новим стамбеним блоковима за радничку класу, док су трговачке радње у Господској постале државна предузећа.

Лазо Делић је у овим поратним годинама пролазио кроз сопствени унутрашњи пакао. Сукоб са оцем, који је у међувремену преминуо свједочећи пропасти породице, сада се трансформисао у Лазин коначни сукоб са цијелим друштвом. Покушао је још неко вријеме да борави у породичној кући у Јукићевој улици. Губитак статуса га није претјерано болио, јер је материјално увијек презирао, али је његов боемски и деструктивни начин живота постао неподношљив за његову супругу. Кућа у Јукићевој претворила се у поприште сталних напетости. Лазо би данима одсутствовао, преостали новац са рачуна из старих банака давао кафанама или једноставно раздавао људима на маргинама, бирајући друштво пролетера и уличних боема умјесто нове партијске елите.

Супруга, суочена са чињеницом да Лазо нема намјеру да се бори за оно мало преостале имовине нити да се прилагоди новом времену, дефинитивно пакује кофере и одлази. Оставши потпуно сам у пустој кући коју ће држава убрзо због некоришћења почети да попуњава другим станарима са декретима, Лазо доноси преломну одлуку. Закључава врата у Јукићевој, оставља грађанско одијело, ципеле и маске. Под мишку ставља једну стару војничку цераду и пар књига из математике, па пјешке креће ка излазу из града - према Делибашином селу.

Закључавши врата куће у Јукићевој улици, Лазо Делић је ступио у простор потпуне, радикалне слободе. За разлику од својих савременика који су патили за одузетим богатством, он је из губитка породичног царства изашао растрећен, као човјек који је коначно збацио тежак терет туђих очекивања. Његов нови живот на маргинама социјалистичке Бање Луке брзо се уобличио у препознатљиво геометријско тројство које је деценијама фасцинирало град: дом у шатору код Траписта, катедра на клупама за инструкције ђацима и студентима и престижни трон у башти хотела "Палас".

Лазин нови дом у Делибашином селу, недалеко од чувеног самостана Траписти, био је чисти парадокс. Човјек чија је породица посједовала на десетине социјалистичких станова и зграда, сада је живио под комадом старе војничке цераде. Шатор је био разапет поред хладног Врбаса, на јавној површини. Унутра није било ничега осим неколико импровизованих лежајева, дрвене кутије која је служила као сто и хрпе књига из више математике и свјетске књижевности. Ту је Лазо пронашао свој мир. Живио је у потпуном складу са природом, одбијајући да плаћа рачуне држави која му је одузела породично насљеђе.

Када би милиција и којекакве друге службе, по налогу партијских моћника, долазили да сруше то "ругло" поред Траписта, Лазо би извео свој чувени перформанс. Распертлао би конопце, склопио платно под мишку и тиме правно поништио постојање "објекта" чије је рушење наложено. Чим би плаве униформе замицале иза окука, шатор би поново ницао на истом мјесту, као вјечни споменик инатлијском духу старог Бањалучанина.

Иако је живио као бескућник, Лазо никада није просио. Његово једино оруђе за преживљавање био је његов бритко брушени бечки ум. Постао је најпознатији "професор на црно" у граду. Његови часови математике, физике и страних језика одигравали су се на отвореном - на клупама у парку Петар Кочић, у пасажима Господске или под самом церадом у Трапистима. Док су школски професори муку мучили да ђацима објасне интеграле, тригонометрију или сложену њемачку граматику, Лазо је то радио кроз шалу, лако и супериорно.

Новац је за њега био безвриједан папир новог система који је презирао. Часове је наплаћивао искључиво у натури. Породични пакети - Родитељи пропалих бањалучких ђака, пресрећни што су им дјеца избјегла понављање разреда, доносили су Лази оно што му је требало за голи живот: пола хљеба, комад сланине, паклицу јефтиних цигарета Драва или литар домаће ракије. Био је то савршен трговински уговор између заједнице и боема - град је њега хранио, а он је граду враћао чисто, непатворено знање.

Ако су Траписти били његово уточиште, а клупе његов посао, онда је башта хотела "Палас" била његова позорница. Сваког дана, Лазо би пјешачио од свог шатора до самог срца града. Тамо, у башти најлуксузнијег бањалучког хотела, заузимао би своје мјесто за столом. Појава Лазе Делића у Паласу" била је призор који се памти: неиспаван, често зарастао у браду, али са држањем аустријског грофа и погледом који је пробадао. Док је око њега сједила нова социјалистичка елита - директори државних фабрика, партијски секретари и војна лица у упегланим одијелима - Лазо је сједио као њихов највећи критичар.

Пошто је нетремице сједио у башти хотела који се практично настављао на некадашње посједе његове породице у Господској, у народу је рођен мит да је породица Делић заправо била власник Паласа. Чаршија је вољела ту причу јер је савршено описивала апсурд живота: бивши власник највећег хотела сједи у њему без динара, док му послугу доносе нови богаташи.

Конобари у "Паласу" су га дубоко поштовали. Иако често није имао чиме да плати кафу, за његовим столом се увијек налазила шољица. Стари Бањалучани или његови бивши ученици који би пролазили поред баште, дискретно би оставили новац на шанку да се покрије Лазин рачун.

Сједећи у "Паласу", Лазо је изводио тиху револуцију. Самим својим присуством, показујући пет прстију за пет језика које говори, подсјећао је Бању Луку на вријеме префињене грађанске културе, показујући новопеченим моћницима да се национализовати могу зграде и дулуми, али да се ум, породични понос и бечко знање никада не могу одузети декретом.

Како су деценије пролазиле, а Бања Лука се модернизовала и ширила, вријеме је неумитно узимало свој данак на тијелу легендарног боема. Године суровог живота под војничком церадом, зимски мраз поред хладног Врбаса и кафански дим оставили су трага. Ипак, Лазо Делић је до самог краја остао вјеран свом избору. Одбио је сваки покушај да га "социјално збрину" у неку државну институцију, радије бирајући слободу под својим шатором у Делибашином селу. Његов одлазак са животне сцене означио је крај једне епохе града на Врбасу.

У својим посљедњим данима, Лазо се све рјеђе појављивао у башти хотела Палас. Пут од Траписта до центра града постао је предуг за његове уморне ноге. Остао је углавном везан за своје Делибашино село. Ипак, његов бритки математички ум радио је до посљедњег даха. Чак и када су га снага и здравље напуштали, бањалучки ђаци су долазили пред његов шатор са свескама у рукама. За корицу хљеба или топлу супу, Лаза би из кревета погледао компликоване изразе и готово механички изговарао рјешења задатака. Када је Лаза Делић преминуо у поодмаклим годинама, Бања Лука је на тренутак занијемила. Са сцене је отишао човјек који је био жива историја града, оличење пркоса и подсјетник на некадашњи сјај грађанског сталежа. Сахрањен је скромно, али његова прича није завршила на гробљу. Она је тек тада прешла у домен чисте урбане легенде, преносећи се са кољена на кољено по бањалучким кафанама.

Деценијама након његове смрти, Бања Лука је почела интензивније да трага за својим затуреним градским идентитетима. Прича о "паметном Лази" који је одбио богатство ради слободе ума постала је симбол старе, господствене Бање Луке. Године 2022., на иницијативу бањалучког ентузијасте и борца за очување баштине Петра Блажића, покренута је акција да се Лаза заувијек врати тамо гдје је његова породица некада оставила најдубљи траг.

За постављање спомен-обиљежја свјесно је изабран Батин пролаз, специфичан хаустор који спаја Господску улицу са пасажима у центру града. То је мјесто које је директно повезано са некретнинама бивше фамилије Делић-Поповић. У пролазу је насликан и постављен умјетнички цртеж/мурал који вјерно приказује Лазин карактеристичан лик - његов продоран, интелигентан поглед човјека који је прозрео друштвене лажи и свјесно изабрао маргину. Пролазници који данас журе кроз срце Бање Луке, у Господској улици застају пред овим цртежом. Постављањем овог обиљежја, град је Лази испунио посљедњу, постхумну правду. Национализација му је одузела зграде, трговине и стотине дулума земље у Буџаку, супруга га је оставила, а систем га је прогласио за ругло под церадом. Међутим, умјетност и сјећање су га на крају побиједили - Лазо се као поносни дух вратио у свој породични хаустор, изнад нове калдрме, да вјечно чува стражу над Господском улицом.

ОД КАДРОВСКОГ ЕЛИТИЗМА ДО ИНВЕСТИТОРСКОГ УРБАНИЗМА: Како су буџачке бараке обликовале и прекројиле ЛазаревоКада је катас...
14/06/2026

ОД КАДРОВСКОГ ЕЛИТИЗМА ДО ИНВЕСТИТОРСКОГ УРБАНИЗМА: Како су буџачке бараке обликовале и прекројиле Лазарево

Када је катастрофални земљотрес у октобру 1969. године сравнио велики дио Бање Луке са земљом, периферно равничарско насеље Буџак преко ноћи је постало центар урбанистичког спасавања града. Међутим, мало је позната историјска иронија да су новоизграђене буџачке бараке свој животни вијек започеле као прво "кадровско насеље" - ексклузивна привремена адреса за истакнуте комунистичке функционере, партијске моћнике и дефицитарне стручњаке обновљене Бање Луке. Тек када је ова социјалистичка аристократија трајно збринута у луксузним новоградњама модерних градских четврти, Буџак је препуштен својој стварној судбини: постао је огромна, солидарна радничка колонија која је деценијама носила индустријски развој града.

Данас, више од пола вијека касније, овај историјски простор пролази кроз своју најрадикалнију трансформацију. Најновије усвајање измјена регулационог плана у Скупштини града Бања Лука означило је почетак дефинитивног краја ере барака и радничког Буџака. Тамо гдје су некада стајали скромни монтажни објекти подигнути из пепела земљотреса, нови урбанистички планови сада утиру пут вишеспратним стамбено-пословним комплексима.

У историјским изворима Буџак се као сеоско насеље експлицитно помиње средином XIX вијека (око 1864. године). Сам назив потиче од турске ријечи "bucak", што у преводу значи угао, ћошак или скривено/забачено мјесто. Назив савршено описује како је ово подручје изгледало у прошлости - било је то периферно и изоловано равничарско насеље уз обалу Врбаса, повучено од главних путева. У првој половини ХIX вијека, мјештани су из сигурносних разлога градили куће подаље од главне саобраћајнице (старог Градишког пута). Најстарији дио насеља развијао се око такозваног Шегиног пута.

Доласком Аустроугарске монархије долази до преокрета. Насеље почиње да се шири управо уз стару Градишку цесту. Кључни моменат за развој била је изградња жељезничке станице Предграђе, чиме Буџак постаје важан логистички и транспортни центар за промет робе и путника. У непосредној близини (Делибашино село / Траписти) подигнута је и прва хидроцентрала на Врбасу.

Током 1931. године, у оквиру тадашњег Бањалучког среза, Буџак је имао статус засебне сеоске општине (једне од 14 у срезу).

Разорни земљотрес из октобра 1969. године потпуно мијења урбану архитектуру Бање Луке. Скупштина општине у новембру 1969. доноси хитан урбанистички план за изградњу потпуно новог стамбеног насеља Буџак са преко 1.100, за то вријеме модерних станова у виду монтажних објеката. Тада настају и препознатљива насеља са привременим баракама (намјењеним за унесрећене у земљотресу), од којих су многе опстале деценијама.

За вријеме одбрамбено-отаџбинског рата турцизам Буџак се мијења у Лазарево, а "култ Цара Лазара" се наставља када је на Видовдан 28. јуна 2001. у насељу освештан и Храм Светог великомученика Лазара - а у народу се одомаћио назив Црква Лазарица.

Година 2005. узима се као неформална прекретница када скромна, социјалистичка архитектура Буџака / Лазарева дефинитивно почиње да нестаје пред налетом тржишно-тајкунског капитала. У протекле двије деценије, сукцесивне измјене регулационих планова за Лазарево 1, 2 и 3 претвориле су ово насеље у једно од највећих градилишта у Бањој Луци. Оно што је некада била хоризонтална, пространа радничка колонија са ниским монтажним објектима, зеленилом и заједничким двориштима, плански је трансформисано у густо изграђену зону масивних стамбено-пословних комплекса.

Процес је текао постепено, али агресивно. Прво су појединачне куће и дотрајале бараке уступале мјесто зградама од три до пет спратова. Међутим, праве размјере "инвеститорског урбанизма" постале су видљиве када су измјене планова почеле да обухватају читаве блокове и некадашње индустријско-привредне зоне унутар насеља (попут простора старе Ливнице или потеза уз велике саобраћајнице). Земљиште је постало превише вриједно да би на њему стајали монтажни објекти из 1969. године.

Кулминација ове вишедеценијске градјевинске експанзије десила се средином ове године. Најновијим измјенама регулационог плана за простор регионалног центра - урбани блок од преко 10 хектара између магистралног пута Бањалука - Градишка и улица Бранка Грбчића, Средњошколске и Драгана Бубића - дефинитивно је запечаћена нова судбина овог дијела града. Нови нацрт на овом простору предвиђа бруталну урбанизацију: рушење преосталих ниских објеката и изградњу чак 20 нових вишепородичних стамбених и стамбено-пословних зграда, уз пратеће подземне гараже и стотине паркинг мјеста.

Иако овакви мега-пројекти доносе модерну инфраструктуру и пословне садржаје, они истовремено изазивају оштре реакције и протесте грађана који упозоравају на "стихијске измјене" и трајно нарушавање квалитета живота кроз пренасељеност и недостатак зелених површина. Буџак из 2026. године више не препознаје самог себе: социјалистичка солидарност и пролетерски мир капитулирали су пред милионским квадратима у којима профит диктира висину и густину бетонског пејзажа.

Круг је тако затворен. Простор који је прије 2 вијека био забачени, сигурни ћошак - "буџак" удаљен од Градишке цесте, а прије педесет година строго планирано уточиште за комунистичку и касније радничку класу, данас је постао елитна мета грађевинских инвеститора. Старе буџачке бараке, изграђене да трају кратко, издржале су више од пола вијека. Ипак, оно што нису могли вријеме, дотрајалост дрвених зидова, па ни поплаве 2014. године, завршиће багери под командном палицом моћних грађевинаца. На мапи Бање Луке данас поносно стоји Лазарево, али дух старог Буџака дефинитивно одлази у историју, затрпан бетоном нових вишеспратница.

Да ли сте ви у Лазареву имали свој Буџак - своје скривено мјесто? Можда је Лендрин млин и данас синоним за то? У првом коментару имате његову фотографију.

Address

Трг Крајине
Banja Luka
78000

Telephone

+38765220693

Website

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Бањалучке приче posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Shortcuts

Share

Category