Семберија кроз вијекове

30/03/2026

Карл (Ђорђе) Мацек (1895–1983) био је умјетник чији животни пут личи на роман, пун драме, страдања, али и величанственог стваралаштва.

Рођен у Грацу, у породици чешког оца и аустријске мајке, врло рано је показао таленат за сликарство. Са само шеснаест година учествовао је у осликавању панораме Битке код Бородина, за шта је, како је сам свједочио, добио медаљу од руског цара Николаја II. У младости је радио плакате за циркус у Калифорнији, али га је Први свјетски рат одвео у аустроугарску коњицу. На источном фронту доживео је трагедију, заробљен је и одведен у Сибир.

После Октобарске револуције успио је да побјегне из заробљеништва и годинама пешачио назад ка Европи. Детаљи тог пута остали су непознати, али је познато да је стигао у Балатун код Бијељине, гдје су га мјештани пронашли болесног и промрзлог. У знак захвалности што су га прихватили, Мацек је почео да осликава фреске у њиховим црквама. У Семберији је оставио дубок траг, његове фреске красе храмове у Јањи, Драгаљевцу, Бијељини, Хркановцима и другим местима. У Хркановцима је између 1955. и 1957. осликао цијелу унутрашњост жупне цркве, што је један од највећих подухвата у том крају. У Бијељини је радио у Цркви Светог Ђорђа, где је својим рукописом оставио препознатљив печат на зидним сликама које и данас сведоче о његовом таленту и посвећености.

Посебна нит његовог живота везана је за породицу Пејић. Живио је у дому младе удовице са троје деце, мајке вајара Слободана Пејића. За дјечака је био као отац, заједно су осликавали фреске, Мацек горње делове, а Пејић доње. На крају се оженио његовом мајком, а веза са том породицом остала је снажна и када је касније емигрирао у Аустралију.

У Аустралији је наставио своју мисију. У Пертху је осликао „Крсни пут“ у католичкој цркви у Комоу и велике панораме у манастиру у Северном Перту. У Кабрамати код Сиднеја радио је сцене из живота Христа и српских светитеља. Највећи подвиг остварио је у Канбери, у Цркви Светог Ђорђа. Од 1968. до своје смрти 1983. радио је свакодневно, устајао у пет ујутру, пењао се на скеле и осликавао зидове и таваницу високу 6,8 метара. Његове фреске приказују библијске сцене (Распеће Христово, Васкрсење Лазара, Обраћење апостола Павла) али и српску историју, попут Косовске битке 1389. са хиљадама војника и стотинама коња.

Мацек је процјенио да ће посао трајати четири до пет година, али је на крају радио пуних шеснаест. Живио је у скромном стану иза цркве, на маленој пензији, потпуно одвојен од породице у Европи. Радио је без новца, „из срца, као дар Богу и људима“.

У једном интервјуу 1976. године рекао је: „Желео бих да ме памте по томе што сам урадио нешто да људи уживају и за ову дивну слободну земљу.“

Карл Мацек у Аустралији је промјенио вјеру и прешао у православље, узевши име Ђорђе.

Преминуо је 1983. године у Канбери и сахрањен је у манастиру Светог Саве. Његове фреске у Цркви Светог Ђорђа данас се називају „Канберска Сикстинска капела“ и представљају један од највећих културних бисера српске дијаспоре у Аустралији.

Ријетка фотографија Карла Мацека из 1967.

14/03/2026

ВЕЛИКА ОБАРСКА, ПРЕДАЊА, ИСТОРИЈА И ПОРОДИЧНА ПАМЋЕЊА

Велика Обарска данас има 857 кућа. Село је подијељено на два дијела: Доњу Обарску (са махалама Буџак, Буковица, Пољана и Табашница) и Горњу Обарску (са махалама Јелав, Миљевићи, Познановићи и Огорелица).

По народном предању, прије 150 година у селу је било свега седам кућа, а сви су били досељеници из Херцеговине.

Први досељеници
– Малетићи (слава Мратиндан).
Од њих су настали: Василићи, Николићи, Панићи, Михајловићи, Млађеновићи, Деспотовићи, Трифковићи и Јовановићи.

– Божићи (слава Митровдан), поријеклом из Црне Горе, близу херцеговачке границе, раније звани Мандић.
– Шубарићи, из Херцеговине, најбројнији у Обарској.
– Ковачевићи (слава Симондан), такође из Херцеговине.

Табашница – махала из Градачца
Насељена углавном послије Херцеговаца:
– Танацковићи (слава Јовањдан), Зарићи и Андрићи (раније сви звани Зарићи).
– Гојковићи, из Градачца.
– Аничићи (слава Аранђеловдан) и Стевићи, од два брата досељена из Градачца.
– Благојевићи (слава Ђурђевдан), поријеклом из Штрпца код Прњавора, раније звани Докићи.

Унутрашње сељакање
– Крстићи (славе Алимпијевдан), Батковић
-Крстићи( Лазаревдан), из Батковића.
– Новаковићи (слава Никољдан), из Загона.

Непознатог поријекла
– Чордашевићи (слава Јовањдан), раније звани Арсеновићи.
– Машановићи (слава Мратиндан).
– Спасојевићи (слава Никољдан).
– Секулићи (слава Јовањдан).
– Тришићи (слава Митровдан).
– Јовићи (слава Аранђеловдан).
– Ђукићи (слава Митровдан).
– Васићи (слава Никољдан).
– Цвијетиновићи (слава Ђурђевдан).
– Бабићи (слава Никољдан).
– Стајићи (слава Митровдан).
– Бајићи (слава Ђурђевдан).

Сеоска слава је други дан Тројице, а у селу постоји једно заједничко активно гробље.

О СЕЛУ:

Велика Обарска је једно од најстаријих села у Семберији, чији се први помен налази у османским дефтерима из 1548. године. Археолошки налази, попут плочице „дунавских коњаника“, свједоче да је на овом простору постојало насеље још у доба антике.

У XVIII вијеку почиње ново насељавање. Османски бегови доводе православне досељенике из Црне Горе и источне Херцеговине, који су као кметови и чифчије добијали земљу на новим посједима. Бегзадићи, који су добили земљу као награду за заслуге у ратовима, касније су промијенили презиме у Салихбеговићи и постали једна од најзначајнијих породица у Бијељини.

Предања казују да су први становници затекли пусту земљу и густу шуму. Сјекирама и ватром крчили су простор, стварали њиве и подизали куће. Дјеца су се играла у пепелу, док су старији градили прве домове од обореног дрвета. Тако је на темељима старог насеља настало ново село, које је задржало своје име и постало симбол упорности и живота.

Име Обарска највјероватније потиче од велике баре („о бари“) која је обликовала живот и сјећање људи. Та водена површина простирала се од Бијељине до Броца, а путописци су је описивали као језеро које је давало рибу и трску, али истовремено знало да прогута поља. Исушена је тек крајем XIX вијека, прокопавањем канала Дашнице.

Историја Обарске је прича о нестајању и поновном рађању, о селу које је настало на пепелу, води и шуми, и које је својим рукама створило нови живот. Његови становници су уткали у њега славе и обичаје из завичаја, а свако насељено мјесто носи своју посебну причу. Народ је то најбоље сажето рекао у једном покличу:

„Цијели свијет је мали, само је Велика Обарска!“

📖 Извори:
Радмила Кајмаковић – „Семберија, етнолошка монографија"
БЗК „Препород"

Карта Велике Обарске из трећег војног премјера Аустроугарске (око 1880)

10/03/2026

Вожд Карађорђе и Филип Вишњић.

Вишњићеве ријечи и данас одзвањају:
„Биће наша, ако Бог да рука!“

02/03/2026

НАЈЧУВЕНИЈЕ КАФАНЕ У БИЈЕЉИНИ МЈЕСТА СУСРЕТА И ИСТОРИЈЕ

Историја Бијељине не може се разумјети без њених кафана. Од друге половине XIX вијека па све до краја XX вијека, кафане су биле мјеста гдје се обликовао друштвени живот, гдје су се окупљали трговци, интелектуалци, умјетници и путници. Оне су биле свједоци промјена, догађаја и обичаја, а свака од њих носила је своју причу и значај. „Звијезда“, Градска кафана, Џаферова и „Пећина“ представљају најпознатије симболе тог времена, објекти који су обиљежили развој града и остали у колективном сјећању као стубови културне и друштвене историје Бијељине.

---
Кафана „Звијезда“ настала је око 1865. године, а њен власник био је Ђоко Петровић, отац Саве Петровића – Саве Звијезде, који је надимак добио управо по кафани. Нова „Звијезда“ подигнута је око 1871. код цркве Светог Георгија, простирала се на 1600 м² и имала двије сале са хармоника вратима. Стара „Звијезда“ нудила је "мусафир одаје" за путнике, са гвозденим креветима и умиваоницима, док је нова била позната по друштвеним догађајима и „Филипс“ радију из 1936. године, ријетком у граду. Радила је готово један вијек, а срушена је у урбанизацији.

Градска кафана, отворена 1910. у приземљу зграде општине, била је главно окупљалиште виђенијих људи: интелектуалаца, занатлија, пољопривредника, професора и учитеља. Радила је више од седам деценија, све до 1992. године, када је затврена, а простор преузела општинска администрација. Њено затварање оставило је празнину у градском животу.

Џаферова кафана, у данашњој Улици Милоша Обилића, била је мјесто окупљања интелектуалног и трговачког слоја. Власник Цвјетко Анастасијевић – Џафер угостио је професоре, глумце, службенике и госте из великих културних центара. Ту су често боравили Миленко Атанацквић, Добрица Милутиновић, Љубиша Јовановић и Ацо Симић. Зграда ове кафане и данас постоји.

Кафана „Пећина“, у центру града, била је спој хана и кафане. Масивна зграда имала је салу у приземљу, собе на спрату и двориште за запреге. Радила је од времена прије Првог свјетског рата па све до шездесетих година, када је срушена због саобраћајних потреба. Посљедњи власник био је Петар Милошевић – Кајић.
---
Кафане у Бијељини нису биле само мјеста гдје се пило и јело, оне су биле срце друштвеног живота. У њима су се доносиле одлуке, водиле расправе, стварале умјетничке идеје и рађала пријатељства. Њихово затварање или рушење није значило само губитак објекта, већ и губитак дијела идентитета града.

Извор: Семберија инфо

Кафана „Звијезда“, налазила се на данашњој раскрсници улица Милоша Обилића и Светог Саве

27/02/2026

НОВО СЕЛО, ТРАГОВИ ЊЕМАЧКИХ КОЛОНИСТА У СЕМБЕРИЈИ

Њемачки колонисти започели су 1886. године градњу новог насеља у Семберији, које и данас носи име Ново Село.

Њихови преци, евангелисти из Баден–Виртемберга, доселили су се крајем XVIII вијека у Срем, Банат и Бачку. Сто година касније, на три километра од Бијељине, подигли су једно од три аустроугарска колонистичка насеља у сјевероисточној Босни и Херцеговини. Међу оснивачима помиње се и Конрад Менг.

Првобитно, село је носило име Франц Јозефсфилд (Поље Фрање Јосипа). Касније је називано и Петрово Поље, у част краља Петра I Карађорђевића, а потом и Шенборн (Schonborn), по њемачком падобранцу који је 1941. први ушао у село.
Већ наредне године, 1942, њемачке власти депортовале су становнике у Пољску. Након завршетка рата, њихова имовина је конфискована од стране Југославије.
Људи су нестали, гробље је срушено, али куће и црква, подигнута 1913. године, остале су да свједоче о прошлости.

Живот и култура
- Према сјећању Фридриха Шумахера, Ново Село је имало око 420 кућа и више од 2.200 становника, што га је чинило једним од највећих и најуређенијих насеља у Семберији.
- Село је било узор у пољопривредној производњи, занатству и индустрији. Имало је развијену инфраструктуру, школе, занатске радионице и модерне куће.
- Евангелистичка црква у готичком стилу саграђена је 1913. године, од цигле произведене у бијељинској циглани у власништву породице Деваљд.

Судбина становника
Након депортације 1942. године, већина породица је нестала у ратним вихорима.
Нека од њихових презмена су:
Киршнер, Бауер, Шуарт, Мец, Деваљд, Шумахер, Вазмер, Петерханс, Винтерфелд, Ванек, Милер, Абел, Бух, остала су уписана у локалној историји, иако су трагови живота нестали.

Савремени значај
Послије рата, у Новом Селу је основано државно пољопривредно добро, које је дуго било носилац развоја у Семберији. Данас, Ново Село остаје мјесто које подсјећа на један важан историјски процес, колонизацију, културну разноликост и трагичну судбину њемачких становника у БиХ.

Извори:
Wikipedia, BZK Preporod Bijeljina, Bijeljina.com

Евангелистичка црква, саграђена 1913., у Новом Селу

22/02/2026

Желим да подијелим један занимљив видео који је настао као мали истраживачки пројекат.
Видео говори о фудбалском клубу Семберија и његових 100 година постојања. Ово је иницијатива која спаја спорт и завичајну историју, са жељом да се временом представе и друга села у Семберији и њихови клубови.
Препоручујем да погледате и подржите овај труд, јер овакви пројекти чувају наше приче и традицију за будуће генерације.

Selo Popovi u Semberiji već više od 100 godina živi za fudbal.⚽ FK Semberija Popovi okuplja generacije koje su ponosno nosile dres kluba — od nekadašnjih igr...

21/02/2026

СУВО ПОЉЕ, ИСТОРИЈА, ПРЕДАЊА И ПОРОДИЧНА ПАМЋЕЊА

Суво Поље има око 500 кућа, а по попису становништва из 2013. године било је 1.194 становника.

Село се дијели на засеоке: Глоговац (Глоговчић), Доња Махала (Мала), Средња Махала, Зовац, Читлук, Живановићи и Пејчићи. На сјеверу граничи са Загонима, на сјевероистоку са Хасама, на истоку Пучиле, a додирује се и са Глоговцем на југоистоку. Кретајући се ка југу наићи ћемо на Ченгић, Доњу Трнову и Модран. У једном дијелу додирује се и са Атмачићима, a на западу су Равно Поље и Јањари. Oва гранична линија са сусједним селима представља површину Сувог Поља, која износи 27,31 km².

Простор Сувог Поља насељен је још у праисторији. На два локалитета пронађени су трагови из неолита (млађег каменог доба) винчанске културе. Такође су установљени и трагови живота у средњем вијеку, на мјесту данашњег Манастира Часног Крста у Сувом Пољу постојала је средњовјековна црква, а 1996. године археолошким ископавањем тог локалитета установљено је и постојање гробља, са више слојева сахрањивања.На османским картама из 15. вијека па на даље, на мјесту данашњег манастира Часног Крста не постоји никакво обиљежје некакве грађевине, што значи да је некадашња средњовјековна црква на том мјесту постојала прије доласка Турака, највјероватније за вријеме Немањића.У селу су проналажени и средњовјековни споменици (мраморје, стећци).

Најранији писани запис о Сувом Пољу потиче из 1533. године из „Сумарног пописа Зворничког санџака“ у тимару кнеза Мустафе, у коме је написано сљедеће: „Село Сухо Поље припада Теочаку, кућа 4, неожењених 2, приход од тимара (пореза) 500 акчи“.
Турским пописом становништва 1548. године у Зворничком санџаку било је 30 нахија, а једна од њих је и Теочак. У нахији Теочак пописано је 14 села: Рудине (Средњи Локањ), Врх Локањ, Горњи Локањ, Брањево, Доња и Горња Пилица, Орахово Селиште, Сухо Поље, Бјелошевац, Лабдереси (Богутово Село или Угљевик), Трнова, Лукова, Орахова и Бањица.

По предању највећи број породица су досељене из Херцеговине.
Нека од презимена која се данас сусрећу у Сувом Пољу су: Стојановић, Видић, Обреновић, Вићановић, Лукић, Симић, Пантић, Јосиповић, Марић, Михајловић, Стевановић, Николић, Пејчић, Мијатовић, Живановић, Станкић, Новаковић, Радишић, Анђић, Перић, Јовановић, Панић, Марковић, Секулић, Илић, Мићић, Ивановић, Јанковић, Савић, Лазић, Марјановић, Његовановић, Бабић, Сојић, Драгичевић, Миловановић, Станишић, Сувајац, Црномарковић, Тракиловић, Тодоровић, Благојевић, Ристић, Вуковић, Ђаковић, Дујковић, итд...
Сеоска молитва је Спасовдан. У селу постоји једно активно сеоско гробље, и два мања.

Тек након Београдског мира 1739. године, када су ратови опустошили Семберију, појављују се први трагови организованог насељавања. Досељеници из Црне Горе и Источне Херцеговине, у потрази за плодним земљиштем, подижу ново село. Суво Поље је до прије доласка Аустроугарске носило назив "Суви До".

ГЕОГРАФИЈА
Суво Поље лежи у равничарском подручју Семберије, које је познато по плодним алувијалним равницама насталим акумулацијом речних наноса. Надморска висина села је релативно ниска, што омогућава развој пољопривреде. Највиша тачка надморске висине у Сувом Пољу 165m.
Средишњим дијелом територије села, у правцу запад-исток протиче ријека Јања (алт. Модран), која се у истоименом насељу код Бијељине улива у ријеку Дрину. Кроз село такође протиче ријечица Дашница (Сувопољска). Недалеко од центра села налази се извор питке воде који мјештани називају Велики Бунар, а на четворомеђи села Суво Поље, Доња Трнова, Ченгић и Модран налази се такође извор питке воде Змајевац.
Клима је умјерено-континентална, са топлим љетима и хладним зимама.

ВЈЕРСКИ И ЈАВНИ ОБЈЕКТИ
У селу постоје Црква Вазнесења Господњег и Манастир Часног крста.

Градња цркве почела је 28. јула 1994. године. Темеље је освештао епископ зворничко-тузлански г. Василије 08. августа 1998. године. Исти епископ освештао је храм 03. августа 2003. године. Иконостас од храстовине у дуборезу израдили су Томислав Живановић и Рајко Малиш из Крагујевца. Иконе на иконостасу живописао је Петар Билић из Београда. Храм живопише од 2006. године Теодор Кесић из Београда и његов помоћник Славиша Николић из Сувог Поља.

Манастир Часног Крста саграђен је на мјесту постојања православне средњовјековне цркве. Темељ манастирске цркве изливен је августа 1996. године, а зидање je започето 1. јуна 1997. године. Изградња je трајала до 20. септембра 1997. године, a освећење je обавио тадашњи епископ зворничко-тузлански г. Василије мјесец дана касније. У јуну 2001. године почело се са изградњом манастирског конака. Све до 2018. године, манастир је био женски, а од маја исте године благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија прелази у мушки манастир. Манастир је задужбина хаџи Цвијетина и хаџи Душанке Пејчић, мјештана Сувог Поља.

У Сувом Пољу постоји деветоразредна основна школа "Доситеј Обрадовић", која се налази у згради некадашњег дома за ратну сирочад, који је у селу функционисао од 1950. до 1954. године.

МАНИФЕСТАЦИЈЕ
У селу се сваке године одржава традиционална Васкршња туцијада, која се у овом формату организује од 2006. године, а самоиницијативно, односно неорганизовано окупљање људи како би обиљежили овај обичај који се практикује већ више од 200. година, по чему је Суво Поље јединствено, у околини а и шире.

~~~~~Текст послао Милош Обреновић~~~~~~

Карта Сувог Поља из трећег војног премјера Аустроугарске

19/02/2026

ГЛОГОВАЦ,ПРЕДАЊА,ИСТОРИЈА И ПОРОДИЧНА ПАМЋЕЊА

Предговор
Овај рад је заснован на материјалу преузетом од Радмиле Кајмаковић (Етнолошка монографија Семберије). Свјестан сам да у њему има извјесних грешака, јер се ауторка више усредсредила на етнологију него на предања и поријекло породица. Текст је писан 1974. године, па га треба посматрати као полазиште које може бити допуњено и исправљено да би се добила потпунија слика.
(Ово важи и за остале текстове оваквог формата на овој страници)

~~~~~~~

ГЛОГОВАЦ има 253 куће. (Вјероватно стари обичај пописивања гдје је укључен и Љесковац), мада по правом попису из 1971. каже да село има 549 становника (121 домаћонство)
Село се дијели на: Глоговац, Карабуџак и Љесковац. По предању све породице су досељене из Херцеговине. Перковићи (Јовањдан): Од три брата су (Перка, Микана и Андрије), досељена из Херцеговине.
Перко је остао у Глоговцу,
Микан је отишао у Модран,
Андрија у Пучиле.
Савићи, Митровићи и Видовићи (Савиндан): Такође од три брата (Сава, Митар и Вид) досељена из Херцеговине. Раније су се звали Војиновићи.
Зеленовићи (Јовањдан): Из Херцеговине су. Госпавићи (Никољдан): Из Црне Горе су, од Масталовића.
Занимљивост: Била су четири брата и једна сестра. Она није хтјела ићи бегу кад се удавала, него браћа исјеку бега и оду у Лозницу. Одатле се врати Лазар Госпавић, по коме се Госпавићи зову и Лазаревићи. Ђокићи (Петковица): Из Бирча су. Симеуновићи (Никољдан): Из Локања су. Матовићи (Јовањдан): У новије време (између два рата) доселили су се из Херцеговине; зову их Ере.
Пантићи, звани и Кркушићи (Јовањдан): Доселили су се са Крке (браћа Панто и Лазар).
Породице непознатог поријекла: Миљановићи (Ђурђевдан), Јоковићи (Јовањдан), Ранкићи (Никољдан), Даничићи (Јовањдан), Радићи (Ђурђевдан), Бошковићи (Никољдан) и Арсеновићи (Никољдан
Молитва је други дан тројица. У селу постоји једно активно сеоско гробље.

Почеци након ратова

Простор данашњег Глоговца дуго је био прекривен шумом, познатом по глогу. Тек након Београдског мира 1739. године, када су ратови опустошили Семберију, појављују се први трагови организованог насељавања. Досељеници из Црне Горе и Источне Херцеговине, у потрази за плодним земљиштем, подижу ново село и дају му име по потоку који је кроз њега протицао, Глоговац.

Миграције и развој у XIX вијеку
Село није остало статично. Средином XIX вијека нови таласи становништва стижу из Херцеговине и западне Србије, а земљиште у Семберији било је у посједу бегова који су дозвољавали насељавање. Тако се Глоговац постепено обликовао као православна заједница, са јасним етничким и културним идентитетом.

Географија и име
Глоговац је смјештен јужно од Бијељине, у близини Јање, уз ријечицу која носи исто име. Сам назив потиче од дрвета глог, које је имало снажну симболику у словенској традицији. Оно што је некада било име за поток, постало је име за читаво село.

~~~~~~~

ПОЗИВ НА ДИЈЕЉЕЊЕ ПРИЧА ИЗ НАШИХ КРАЈЕВА

Драги пријатељи,
ако имате неку занимљивост, причу, историјски догађај, знамљиве личности или хероје који потичу из наших крајева, позивам вас да ми се јавите приватном поруком. Подијелите нам те драгоцјене приче, да их заједно сачувамо од заборава и пренесемо даље.

Карта Глоговца из Трећег војног премјера Аустроугарске

17/02/2026

ОСТОЈИЋЕВО,ПРЕДАЊА,ИСТОРИЈА И ПОРОДИЧНА ПАМЋЕЊА

Предговор
Овај рад је заснован на материјалу преузетом од Радмиле Кајмаковић (Етнолошка монографија Семберије). Свјестан сам да у њему има извјесних грешака, јер се ауторка више усредсредила на етнологију него на предања и поријекло породица. Текст је писан 1974. године, па га треба посматрати као полазиште које може бити допуњено и исправљено да би се добила потпунија слика.
(Ово важи и за остале текстове оваквог формата на овој страници)

ОСТОЈИЋЕВО има 197 кућа. Делови села су: Кариновача, Милкуша, Пањик и Свињаревац. По народном предању у селу је некада било једанаест кућа и сви су досељени у Остојићево да се склоне зато што су убили Турчина.

Први су дошли:
–Живковићи (Стјепањдан) из Скочића;
после њих насељени су
–Петковићи (Ђурђевдан) из Батковића, од три брата Гаје, Млађена и Петка су –Гајићи, –Млађеновићи и –Петковићи,

–Николићи (Томиндан), –Матковићи (Аранђеловдан) из Којчиновца су.

–Перићи (Мратиндан) из Србије и
–Илићи су од полубраће по мајци,
–Рачановићи (Никољдан) из Раче су,
–Божићи (Ђурђевдан) из Хаса су,
–Видаковићи (Ђурђевдан) од Зворника су,
–Павловићи (Јовањдан) из Батковића су,
–Вуловићи (Никољдан) из Попова су,
–Јовановићи (Никољдан) из Скочића су,
–Матићи (Јовањдан) из Марића( Батковић) су, мајка се преудала у Остојићево и довела сина из првог брака,
–Илићи (Стјепандан) из Батковића су
–Лајаковићи су из Хаса , они су свуда около правили бекство док нису дошли овде,
–Јовановићи су из Кисељака (мајевичког),
–Петровићи (Ђурђевдан) дошли из Посавине иза Брчког,
–Кандићи (Стјепањдан) из Батковића, мајка се преудала у Остојићево и довела дјечака.

Непознатог порекла су:
–Маринковићи (Аранђеловдан),
–Крстићи (Никољдан) и
–Милановићи (Ђурђевдан).

Сеоска слава је прва недеља по Ђурђевдану. Село има једно активно гробље.

~~~~~

Наредба Филипа Маџарина
Филип Маџарин издао наређење да се цура не може удати ни момак оженити док не накупи ципелицу дуката. То чуо Краљевић Марко, дође на Оџеновац код Свињаревца и нађе сиједу дјевојку. Доскоро је био храст велики за који је Филип Маџарин везивао коња. Порушио му Краљевић Марко дворе кад га је убио.

Шума Маџаревац ( сада Мађаревац) има у Свињаревцу.

ПОЗИВ НА ДИЈЕЉЕЊЕ ПРИЧА ИЗ НАШИХ КРАЈЕВА
Драги пријатељи,
ако имате неку занимљивост, причу, историјски догађај, знамљиве личности или хероје који потичу из наших крајева, позивам вас да ми се јавите приватном поруком. Подијелите нам те драгоцјене приче, да их заједно сачувамо од заборава и пренесемо даље.

Карта Остојићева из Трећег војног премјера Аустроугарске

12/02/2026

МОДРАН,ПРЕДАЊА,ИСТОРИЈА И ПОРОДИЧНА ПАМЋЕЊА

Предговор

Овај рад је заснован на материјалу преузетом од Радмиле Кајмаковић (Етнолошка монографија Семберије). Свјестан сам да у њему има извјесних грешака, јер се ауторка више усредсредила на етнологију него на предања и поријекло породица. Текст је писан 1974. године, па га треба посматрати као полазиште које може бити допуњено и исправљено да би се добила потпунија слика.
(Ово важи и за остале текстове оваквог формата на овој страници)

О СЕЛУ

МОДРАН има 335 кућа. Дјелови села су: Горњи, Средњи и Доњи Модран са махалама Букова греда, Козлучани и Лужани (Лугоње). По народном предању, село је прије 100 година имало само 17 кућа, те је највећи број данашњих породица досељен прије 6—7 генерација.

Старосједиоци су:
– Попадићи
– Теофиловићи звани Толовићи
– Зарићи (Никољдан), који су потомци неког попа (Попадићи и његова два брата, Теофила — Теофилићи и Зарија — Зарићи).

Старе породице су:
– Гајићи (Јовањдан)
– Милићићи („Цимијана“ Јоаким и Ана)

– Микановићи (Јовањдан) досељени су из Херцеговине (доселила су три брата, Микан у Модран, Перко у Глоговац и Андрија у Пучиле).

– Кајмаковићи и Аврамовићи (од њих су Цвијетиновићи и Перишићи — сви славе Јовањдан) из Пиве су, старо заједничко презиме је Војиновић. Доселила су четири брата: двојица су се населила у Модрану, један у Балатуну (од њега су Шкорићи) и један у Козлуку.

– Чубићи (Јовањдан) из Корита су у Херцеговини, доселила су два брата у Модран, један од њих Јефто, отишао је у Србију „кад се тамо ратовало“ (вјероватно за вријеме Првог српског устанка).

– Глигићи (Ђурђевдан) потомци су неког Глиге, који је доселио из Херцеговине са четири сина: Божоје остао у Модрану, један је одселио у Батковић и његових потомака има у Батковићу и Црњелову, један је одселио у Љесковац, а један је на вашару убио „Турчина“ и побјегао у Србију.

– Миловићи су доселили из Херцеговине.

– Матковићи (Јовањдан), зову их Ере, доселили су из околине Невесиња.

– Трифковићи (Ђурђевдан) из Херцеговине су.

– Мијатовићи (Никољдан) из Србије су.

– Трифковићи (Ђурђевдан), друга породица, из Витинаца су.

– Марјановићи (Стјепањдан) из Сувог Поља.

– Миљевићи из Обријежи.

– Цвијетиновићи (Јовањдан) од Ужица.

– Ристићи (Јовањдан) из „Брда“ око Прибоја.

Становници махале Козлучани насељени су у XIX вијеку пресељавањем из села Козлука у који су се тада населили муслимани досељени из Србије.

Стари назив села

Народна традиција сачувала је стари назив села Модрана, Чукојевићи. Данашње име села, Модран, по предању добило је име по ријеци Модрану, која кроз село протиче.

Попис из 1548. године

У попису од 1548. године спомиње се у селу Чукојевићи (чије су махале Подлужје и Модран) хришћански читлук, тимар кнеза Којчина од 500 акчи. Иако кнез као спахија није евидентиран, Ханџић оправдано претпоставља да је он живио на том читлуку. Вјероватно је име данашњег села Којчиновца у вези са кнезом Којчином, а можда би се и усамљени стећак (на коме, на жалост, нема никаквих података) у истом селу могао довести у везу са њим.

Досељавање Каравлаха

Почетком XIX вијека досељено је у села Батковић и Модран по неколико породица Каравлаха, који и данас живе у тим селима.

Аустроугарске одмазде

Због чвршћих веза са Србијом нису изостале и одмазде аустроугарске власти према становништву Семберије, које је она сматрала непријатељским. Тако је у ратним данима читаво становништво Модрана било интернирано неколико дана у беговим конацима (модранском љетниковцу бега Видајића), само зато што је један Модранац (Гојић) рекао аустроугарским доушницима, преобученим у униформе српских војника, да су сви Модранци за Србију. Власти су превареног Модранца објесиле на улазу у село, а затим приступиле репресалијама над селом у цјелини.

Карта Модрана из Трећег војног премјера Аустроугарске (1880-их)

11/02/2026

МЕЂАШИ, ПРЕДАЊА,ИСТОРИЈА И ПОРОДИЧНА ПАМЋЕЊА

Предговор

Овај рад је заснован на материјалу преузетом од Радмиле Кајмаковић. Свјестан сам да у њему има извјесних грешака, јер се ауторка више усредсредила на етнологију него на предања и поријекло породица. Текст је писан 1974. године, па га треба посматрати као полазиште које може бити допуњено и исправљено да би се добила потпунија слика.
(Ово важи и за остале текстове оваквог формата на овој страници)

О СЕЛУ:

Међаши имају 300 кућа. Село се дијели на Козлучане и Тополовачу. По народном предању Ере су досељеници из Херцеговине, а Шијаци су старинци.
Поријекло породица:
Старинци су Глишановићи (Мратиндан) и Легиновићи (Михољдан).
Из Херцеговине су: Јовановићи, звани Кукићи (Ђурђевдан), Марковићи (Јовањдан).
Од три брата Јована, Благоја и Илије су Јовановићи, Благојевићи и Илићи, Ћоровићи (Ђурђевђан) посљдњи су дошли, и сад их зову Ере.
Са Дрињаче, од Козлука, досељено је пет кућа: Јовановићи (Ђурђевдан), Миладиновићи, Радовићи, Лазићи (Козлуковићи).
Кустурићи, звани Новаковићи, Јовичићи, Стевићи и Танчићи, из Црне Горе су. Танчићи су побегли у Бадовинце пошто су се завадили са Турцима.
Сладојевића је било 9 браће, од њих су: Николићи, Максићи, Милановићи, Мијићи, Думићи, Рашовићи, Владићи, Пантићи и Томићи.
Јаковљевићи, звани Швабићи (Јовањдан) из Срема су.
Унутрашње сељакање:
Илићи су из Градачца, Љотићи (Никољдан) из Балатуна су, Крстићи (Никољдан) из Броца су, Томићи (Никољдан) из Сувог Поља су, Аврамовићи, звани Мићановићи, из Црњелова су, Ковачевићи су из Велина Села, Ђорђићи (Ђурђевдан) из Сувог Поља.
Непознатог поријекла су: Тешановићи (Марковдан), Симићи (Игњатијевдан), Поштићи, звани Милановићи (Климуњдан), Секулићи (Аврамијевдан), Микановићи (Ђурђевдан), Павловићи (Мратиндан).
Ристанићи су из Брчког.

“Молитва” је други дан Тројица. У селу постоји једно заједничко гробље.

Поријекло имена села Међаши
„Сматра се да је село Међаши настало на међи, граници имања двојице бегова и да је по тој међи добило име.“

Филип Вишњић у Међашима
„О Филипу Вишњићу прича се да га је мајка, кад се преудала, довела у Међаше и да се једна њива у том селу зове Вишњица по њој. Кућа у којој је Филип Вишњић живео била је у центру села, а налазила се на кућишту Стојана Ристића. Та је породица изумрла. Филипов стриц Стојан Вилић избегао је из Трнове у село Главичице и тамо сада живи породица његовог праунука.“

Карта Међаша из Трећег војног премјера Аустроугарске (око 1880-их)

10/02/2026

ДВОРОВИ,ПРЕДАЊЕ,ИСТОРИЈА И ПОРОДИЧНА ПРЕДАЊА

Дворови имају 513 кућа.
Дјелови села су: Дворови Ханиште (са махалама Гајеви, Ханиште, Љесковача и Мијатовићи), Дворови Ракић (са махалама: Јовановића махала, Плавшићи, Ракићи и Симојловићи), Дјелови и Крива Бара. По народном предању све породице досељене су из Херцеговине.

Старинцима се сматрају: Савићи (Ђурђевдан), Василићи, Плавшићи и Ракићи, звани Јовичићи, Стевановићи и Перићи (Никољдан). Лопандићи, звани Јовановићи, Пантићи и Дојичи (Трипунљдан) од Ђурића из Дабра су, Станчићи, звани и Матићи, Вуковићи, раније и Думући (Јовањдан) из Невесиња су, Симојловићи (Стјепањдан), из Србије дошао тесар прије пет генерација, Танасићи, звани и Вићановићи (Јовањдан) из Црне Горе (по другима из Невесиња), дошло пет рођака Лакеутића, четворица се населила у Броцу, један у Дворовима. Ђурићи из Попова у Херцеговини, звали се Спаравало. Максимовићи (Ђурђевдан), из Србије, поријеклом од Арсенића, Арсеновићи (Лучиндан) из Србије, Арсеновићи, звани и Максимовићи и Шикоњић (Стјепањдан), из Србије, Николићи, звани и Брковићи (Јовањдан), из Чађавце, Бубњевићи, из Брда, Селаковићи из Србије, Остојићи (Мратиндан) из Даздарева.
МАХАЛА ДЈЕЛОВИ насељена је из Херцеговине, који су у Дворове доселили из Кривака. То су: Станојевићи, Ђурићи, Пантићи, Лукићи, Саватићи и Јефтићи. Непознатог поријекла су: Петровићи (Никољдан), Мајсторовићи (Вартоломејевдан), Матићи (Никољдан), Јовићи (Никољдан), Његовановићи (Лучиндан), Марјановићи (Никољдан), Симићи ("Ћимијана" — Јоаким и Ана), Ђокићи (Ђурђевдан), Михајловићи (Никољдан), Тодићи (Ђурђевдан), Нешковићи (Јовањдан) и Тошићи (Јовањдан).
КРИВА БАРА
У Кривој Бари су: Драгићи из Градачца, Ђурићи из Подгоре код Власенице, Мирковићи из Остојићева, Лукићи, звани Драгојловићи, из Љесковаче, Лукићи, звани Шојићи из Градачца и Илићи из Остојићева. Послије ослобођења 1945. године колонизирани су из околине Шековића: Павловићи, Барјактаревићи, Ступари, Кусмук, Продановић, Цвјетковић и Пјевачић.

Сеоска молитва је Покрижак, осим махале Дјелови, чија је молитва прва недјеља послије Тројица. Село има једно заједничко гробље за све махале, осим Дјелова који имају посебно гробље.

О ПРВОЈ КУЋИ (БРВНАРИ)

О првој кући, брвнари, предање и оскудни писани извори говоре само да је била сва од дрвета. Истиче се да у читавој згради није било ниједног ексера, да су брвна била везивана храстовим клиновима, а на угловима спојена "у ћерт". Грађа за кућу само је тесана сјекиром. Начин грађења ове куће везује се за вријеме када је Семберија још обиловала шумом. Осим тога, овакве куће тадашњи досељеници из динарских области правили су и у својој матици. Традиција каже да су Лопандићи из Дворова, 1875. године бјежећи у Србију, оставили кућу од брвана.

Лопандићи

Лопандићи се населили из Невесиња у Пучиле, па у Дворове, па у Балатун. Тамо видио кладу и питао: "Шта ће ово овдје?" — ''Донјела Дрина." Он рекао: "Кад је донјела, доћи ће вода по њу", и отишао у Црњелово.
У Црнобарском Салашу у Србији има породица Јанковић, исто слави Трипунђан (као Лопандићи) и исто причају да је дошао у Балатун, видио кладу, исто рекао да ће вода доћи по њу ако је донјела

Двори Филипа Мађарина

Двори Филипа Мађарина су на Ђокића плацу (у Дворовима). Прије рата ископан је камен и на њему неко писмо било. Краљевић Марко дошао на Бадњачу и затекао жену која је бијелила платно. Она му рекла да се није удала јер није имала да плати Филипу Мађарину за свадбу. Он убио Филипа Мађарина и отишао лађама до Језера. Сад је скоро пресушило.

Кнез Иво од Семберије

Предања о личностима из новијег периода су реалнија и слажу се са историјским догађајима. Тако за кнеза Иву од Семберије предање каже да се родио у Дворовима, гдје је имао свој конак, али је одрастао у Поповима, гдје му се мати преудала и довела га са собом. Не зна се докле је била та његова кнежевина. Ордија је земља ђе су турски шатори пали за вријеме Кулина кад је кнез Иво откупљивао робље. "Станко Црнобарац кнеза Иву робио и мучио".

Карта Дворова из 1880-их