18/07/2026
СИМО КАТИЋ ПРЕКОДРИНАЦ - ВОЈВОДА ИЗ ДВОРОВА
Рођен је у Дворовима, негдје око 1783. године, у оној старој Семберији гдје се није записивало кад се ко родио. Породица Катића је поријеклом из Дворова. Одатле је и понио оно што ће га цијелог живота одређивати, везе са обје стране Дрине, познавање сваког газa и сваког човјека од Бијељине до Шапца. Нешто мало прије почетка 19. вијека, са породицом сели се у прекодринско мачванско село Глоговац. Није био хајдук, био је трговац, човјек који је ишао од села до села, куповао стоку, продавао со и успут слушао шта народ прича и шта му Турци раде. Управо зато су га људи и заволили и зато је, када је 1804. букнуо устанак, могао да поведе људе за собом. У народу је остало записано да је још прије устанка, кобајаги тргујући, обилазио куће и потпаљивао мржњу према Турцима од којих је и сам, како кажу, доживио неку неправду. Већ око 1808. године постаје бимбаша прекодрински, а затим, 1811. и војвода. То није било обично војводство над једном кнежином. Катић је командовао Прекодринцима, добровољцима из Семберије, Босне, Бирча и Херцеговине, људима који су остављали своје куће и прелазили Дрину да се боре. Са њима је ратовао тамо гдје је било најкрвавије, на дринском фронту, на Салашу, у Лешници, под Лозницом и у Засавици код Шапца. Знао је да сачека Турке у засједи код Бадовинаца и да их потуче до ногу, а знао је и да тргује стоком усред рата. Зато му је и поп Лука Лазаревић пјевао:
"О војводо, Катић Симеуне!
Деде крени твоје Прекодринце,
Ти си џаба господство добио,
Сад ћ у тебе срећу окушати,
Да си брзо у Љешницу бјелу,
Лозница нам у невољи цвили,
Онђе ћу те виђет код Лознице,
Онђе ћу ти љебац поклонити“.
Послије слома 1813. године, када је све пропало, морао је да бјежи. Прешао је у Срем, у Митровицу и околину, и тамо је провео двије најтеже године, од краја 1813. до прољећа 1815. Глад, неизвјесност и сиротиња. Тамо се десио и догађај који су му многи замјерили. На Ђурђевдан 1814. Никола Смиљанић је позвао њега, проту Матију Ненадовића и Молера да заједно нападну Шабац у ком се налазила незната турска војска. Катић је, гледајући да поправи свој положај код Аустријанаца, цијели план пријавио аустријском генералу Сигенталу у Петроварадину. Добио је похвалу за лојалност, а Смиљанић је добио три мјесеца затвора и прогонство са границе. Од тада им се путеви никада више нису спојили у добру. Чим је Милош у Такову поново подигао устанак, Симо се први вратио. Код ушћа Босута у Саву, на мјесту званом Трајанов канал, прешао је у Мачву са Пантелијом из Бановог Поља и још неколико другова. Мачва га је дочекала хладно, народ се бојао новог рата, памтио је паљевине из 1813. и живот у збјегу. Морао је чак и да пали куће оних кметова из Петловаче и Рибара који су издали војводу Стојана Чупића Турцима на Прудовима код Бадовинаца. Ратовао је и у пресудној бици на Дубљу у јулу 1815. и ту се показао као један од најхрабријих. Кнез Милош га је наградио како је једино могао, крајем новембра или почетком децембра 1815. поставио га је за обор-кнеза Мачванске кнежине. То је била огромна област, тридесет и пет села цијеле Мачве, са сједиштем у Глоговцу. Био је задужен за све, за мир, за границу, за хајдуке којих је тада било на сваком кораку, и за порез. И ту је, као и многи други кнезови тог времена, показао и своју другу страну, самовољу. Оптужен је да сам троши народни новац и да не слуша наредбе. Остало је његово писмо кнезу Милошу од 9. јуна 1816. у којем га моли као оца:
"А што ми пишете да сам се у немарност бацио, ја сам са свим мојим герлом старао се, и ја би волио мој живот изгубити на сваком мјесту, него да би Вашу заповјест преступио..."
Међутим, није помогло, крајем децембра 1816. Илија Марковић је јавио у Београд да је "Господар Симу извадио из кнежине" и да је кнежину дао Марку Штитарцу.
Од тада па до смрти више никада није имао формалну власт, али је Србији и даље био потребан као човјек од повјерења на граници. Био је кмет, па цариник на скели у Малој Митровици од новембра 1831, а у ствари главни обавјештајац. Крајем маја 1831. на Дрини се састао са Мустај-бегом из Градачца који му је открио куда ће босански бегови ударити на Зворник и Сребреницу, а те вијести је одмах слао Вулу Глигоријевићу у Шабац. Хватао је разбојнике, па чак и једног аустријског дезертера Марка Лупу који је пљачкао по Црној Бари и Засавици, отео га је из аустријског чамца на Дрини и предао суду, због чега су се Аустријанци жалили кнезу Милошу. Учествовао је и на Народној скупштини у Крагујевцу у фебруару 1833. заједно са Станком Јуришићем. Трговао је сољу и стоком, имао је партнере у Шапцу и Београду, али је стално био у дуговима и споровима, као и већина тих првих кнезова који су одједном морали да буду и судије и полицајци и трговци. Био је и ктитор, што се тада очекивало од сваког имућнијег човјека. Јоаким Вујић који га је посјетио у Глоговцу 1827. записао је да му је Катић причао како је још у Првом устанку саградио прву цркву у селу, да су је Турци 1813. уништили, па је он са Јевремом Обреновићем подигао нову, од дрвета, посвећену Вознесењу Христовом, и уз њу отворио малу школу за седам ђака. Умро је изненада, млад, у Глоговцу, између 9. августа и 28. септембра 1833. године, није имао ни педесет година, и сахрањен је поред темеља те своје цркве, али како је црква рушена у Првом свјетском рату и поново зидана 1930, данас му се више не зна гроб. Ни породица му није боље прошла, кћерка Милица је умрла 1840. у тридесетој години, а син Боја, рођен у Срему у збјегу 1814, који је са оцем радио на митровачкој скели, стријељан је у Шапцу 15. октобра 1844. као учесник Катанске буне. Ето, толико је трајао живот Семберца из Дворова који је од трговца постао војвода Прекодринаца, па кнез Мачве, па заборављени цариник на Дрини, а ми данас једва да знамо за њега.
Пошто немамо ни једног илустрованог помена Симе, на фотографији је приказана спомен-плоча у цркви Вазнесења Господњег у Дубљу
