Grad Bijeljina Bn

05/03/2026

Sjedinjene Američke Države, za razliku od bilo koje druge nacije, imaju najrasprostranjeniju mrežu vojnih objekata širom sveta.

Neke od ovih baza nalaze se na zemljištu koje je uzeto kao "ratni plen".

Većina tih objekata se održava kroz saradnju sa vladama država gde su uspostavljene, i kako piše neprofitna organizacija "Svet izvan rata" (World Beyond War), mnoge od tih vlada su brutalne i represivne i imaju koristi od prisustva američkih baza.

Izvor: RT Balkan

12/02/2026

МОДРАН,ПРЕДАЊА,ИСТОРИЈА И ПОРОДИЧНА ПАМЋЕЊА

Предговор

Овај рад је заснован на материјалу преузетом од Радмиле Кајмаковић (Етнолошка монографија Семберије). Свјестан сам да у њему има извјесних грешака, јер се ауторка више усредсредила на етнологију него на предања и поријекло породица. Текст је писан 1974. године, па га треба посматрати као полазиште које може бити допуњено и исправљено да би се добила потпунија слика.
(Ово важи и за остале текстове оваквог формата на овој страници)

О СЕЛУ

МОДРАН има 335 кућа. Дјелови села су: Горњи, Средњи и Доњи Модран са махалама Букова греда, Козлучани и Лужани (Лугоње). По народном предању, село је прије 100 година имало само 17 кућа, те је највећи број данашњих породица досељен прије 6—7 генерација.

Старосједиоци су:
– Попадићи
– Теофиловићи звани Толовићи
– Зарићи (Никољдан), који су потомци неког попа (Попадићи и његова два брата, Теофила — Теофилићи и Зарија — Зарићи).

Старе породице су:
– Гајићи (Јовањдан)
– Милићићи („Цимијана“ Јоаким и Ана)

– Микановићи (Јовањдан) досељени су из Херцеговине (доселила су три брата, Микан у Модран, Перко у Глоговац и Андрија у Пучиле).

– Кајмаковићи и Аврамовићи (од њих су Цвијетиновићи и Перишићи — сви славе Јовањдан) из Пиве су, старо заједничко презиме је Војиновић. Доселила су четири брата: двојица су се населила у Модрану, један у Балатуну (од њега су Шкорићи) и један у Козлуку.

– Чубићи (Јовањдан) из Корита су у Херцеговини, доселила су два брата у Модран, један од њих Јефто, отишао је у Србију „кад се тамо ратовало“ (вјероватно за вријеме Првог српског устанка).

– Глигићи (Ђурђевдан) потомци су неког Глиге, који је доселио из Херцеговине са четири сина: Божоје остао у Модрану, један је одселио у Батковић и његових потомака има у Батковићу и Црњелову, један је одселио у Љесковац, а један је на вашару убио „Турчина“ и побјегао у Србију.

– Миловићи су доселили из Херцеговине.

– Матковићи (Јовањдан), зову их Ере, доселили су из околине Невесиња.

– Трифковићи (Ђурђевдан) из Херцеговине су.

– Мијатовићи (Никољдан) из Србије су.

– Трифковићи (Ђурђевдан), друга породица, из Витинаца су.

– Марјановићи (Стјепањдан) из Сувог Поља.

– Миљевићи из Обријежи.

– Цвијетиновићи (Јовањдан) од Ужица.

– Ристићи (Јовањдан) из „Брда“ око Прибоја.

Становници махале Козлучани насељени су у XIX вијеку пресељавањем из села Козлука у који су се тада населили муслимани досељени из Србије.

Стари назив села

Народна традиција сачувала је стари назив села Модрана, Чукојевићи. Данашње име села, Модран, по предању добило је име по ријеци Модрану, која кроз село протиче.

Попис из 1548. године

У попису од 1548. године спомиње се у селу Чукојевићи (чије су махале Подлужје и Модран) хришћански читлук, тимар кнеза Којчина од 500 акчи. Иако кнез као спахија није евидентиран, Ханџић оправдано претпоставља да је он живио на том читлуку. Вјероватно је име данашњег села Којчиновца у вези са кнезом Којчином, а можда би се и усамљени стећак (на коме, на жалост, нема никаквих података) у истом селу могао довести у везу са њим.

Досељавање Каравлаха

Почетком XIX вијека досељено је у села Батковић и Модран по неколико породица Каравлаха, који и данас живе у тим селима.

Аустроугарске одмазде

Због чвршћих веза са Србијом нису изостале и одмазде аустроугарске власти према становништву Семберије, које је она сматрала непријатељским. Тако је у ратним данима читаво становништво Модрана било интернирано неколико дана у беговим конацима (модранском љетниковцу бега Видајића), само зато што је један Модранац (Гојић) рекао аустроугарским доушницима, преобученим у униформе српских војника, да су сви Модранци за Србију. Власти су превареног Модранца објесиле на улазу у село, а затим приступиле репресалијама над селом у цјелини.

Карта Модрана из Трећег војног премјера Аустроугарске (1880-их)

11/02/2026

МЕЂАШИ, ПРЕДАЊА,ИСТОРИЈА И ПОРОДИЧНА ПАМЋЕЊА

Предговор

Овај рад је заснован на материјалу преузетом од Радмиле Кајмаковић. Свјестан сам да у њему има извјесних грешака, јер се ауторка више усредсредила на етнологију него на предања и поријекло породица. Текст је писан 1974. године, па га треба посматрати као полазиште које може бити допуњено и исправљено да би се добила потпунија слика.
(Ово важи и за остале текстове оваквог формата на овој страници)

О СЕЛУ:

Међаши имају 300 кућа. Село се дијели на Козлучане и Тополовачу. По народном предању Ере су досељеници из Херцеговине, а Шијаци су старинци.
Поријекло породица:
Старинци су Глишановићи (Мратиндан) и Легиновићи (Михољдан).
Из Херцеговине су: Јовановићи, звани Кукићи (Ђурђевдан), Марковићи (Јовањдан).
Од три брата Јована, Благоја и Илије су Јовановићи, Благојевићи и Илићи, Ћоровићи (Ђурђевђан) посљдњи су дошли, и сад их зову Ере.
Са Дрињаче, од Козлука, досељено је пет кућа: Јовановићи (Ђурђевдан), Миладиновићи, Радовићи, Лазићи (Козлуковићи).
Кустурићи, звани Новаковићи, Јовичићи, Стевићи и Танчићи, из Црне Горе су. Танчићи су побегли у Бадовинце пошто су се завадили са Турцима.
Сладојевића је било 9 браће, од њих су: Николићи, Максићи, Милановићи, Мијићи, Думићи, Рашовићи, Владићи, Пантићи и Томићи.
Јаковљевићи, звани Швабићи (Јовањдан) из Срема су.
Унутрашње сељакање:
Илићи су из Градачца, Љотићи (Никољдан) из Балатуна су, Крстићи (Никољдан) из Броца су, Томићи (Никољдан) из Сувог Поља су, Аврамовићи, звани Мићановићи, из Црњелова су, Ковачевићи су из Велина Села, Ђорђићи (Ђурђевдан) из Сувог Поља.
Непознатог поријекла су: Тешановићи (Марковдан), Симићи (Игњатијевдан), Поштићи, звани Милановићи (Климуњдан), Секулићи (Аврамијевдан), Микановићи (Ђурђевдан), Павловићи (Мратиндан).
Ристанићи су из Брчког.

“Молитва” је други дан Тројица. У селу постоји једно заједничко гробље.

Поријекло имена села Међаши
„Сматра се да је село Међаши настало на међи, граници имања двојице бегова и да је по тој међи добило име.“

Филип Вишњић у Међашима
„О Филипу Вишњићу прича се да га је мајка, кад се преудала, довела у Међаше и да се једна њива у том селу зове Вишњица по њој. Кућа у којој је Филип Вишњић живео била је у центру села, а налазила се на кућишту Стојана Ристића. Та је породица изумрла. Филипов стриц Стојан Вилић избегао је из Трнове у село Главичице и тамо сада живи породица његовог праунука.“

Карта Међаша из Трећег војног премјера Аустроугарске (око 1880-их)

11/02/2026

ДВОРОВИ,ПРЕДАЊЕ,ИСТОРИЈА И ПОРОДИЧНА ПРЕДАЊА

Дворови имају 513 кућа.
Дјелови села су: Дворови Ханиште (са махалама Гајеви, Ханиште, Љесковача и Мијатовићи), Дворови Ракић (са махалама: Јовановића махала, Плавшићи, Ракићи и Симојловићи), Дјелови и Крива Бара. По народном предању све породице досељене су из Херцеговине.

Старинцима се сматрају: Савићи (Ђурђевдан), Василићи, Плавшићи и Ракићи, звани Јовичићи, Стевановићи и Перићи (Никољдан). Лопандићи, звани Јовановићи, Пантићи и Дојичи (Трипунљдан) од Ђурића из Дабра су, Станчићи, звани и Матићи, Вуковићи, раније и Думући (Јовањдан) из Невесиња су, Симојловићи (Стјепањдан), из Србије дошао тесар прије пет генерација, Танасићи, звани и Вићановићи (Јовањдан) из Црне Горе (по другима из Невесиња), дошло пет рођака Лакеутића, четворица се населила у Броцу, један у Дворовима. Ђурићи из Попова у Херцеговини, звали се Спаравало. Максимовићи (Ђурђевдан), из Србије, поријеклом од Арсенића, Арсеновићи (Лучиндан) из Србије, Арсеновићи, звани и Максимовићи и Шикоњић (Стјепањдан), из Србије, Николићи, звани и Брковићи (Јовањдан), из Чађавце, Бубњевићи, из Брда, Селаковићи из Србије, Остојићи (Мратиндан) из Даздарева.
МАХАЛА ДЈЕЛОВИ насељена је из Херцеговине, који су у Дворове доселили из Кривака. То су: Станојевићи, Ђурићи, Пантићи, Лукићи, Саватићи и Јефтићи. Непознатог поријекла су: Петровићи (Никољдан), Мајсторовићи (Вартоломејевдан), Матићи (Никољдан), Јовићи (Никољдан), Његовановићи (Лучиндан), Марјановићи (Никољдан), Симићи ("Ћимијана" — Јоаким и Ана), Ђокићи (Ђурђевдан), Михајловићи (Никољдан), Тодићи (Ђурђевдан), Нешковићи (Јовањдан) и Тошићи (Јовањдан).
КРИВА БАРА
У Кривој Бари су: Драгићи из Градачца, Ђурићи из Подгоре код Власенице, Мирковићи из Остојићева, Лукићи, звани Драгојловићи, из Љесковаче, Лукићи, звани Шојићи из Градачца и Илићи из Остојићева. Послије ослобођења 1945. године колонизирани су из околине Шековића: Павловићи, Барјактаревићи, Ступари, Кусмук, Продановић, Цвјетковић и Пјевачић.

Сеоска молитва је Покрижак, осим махале Дјелови, чија је молитва прва недјеља послије Тројица. Село има једно заједничко гробље за све махале, осим Дјелова који имају посебно гробље.

О ПРВОЈ КУЋИ (БРВНАРИ)

О првој кући, брвнари, предање и оскудни писани извори говоре само да је била сва од дрвета. Истиче се да у читавој згради није било ниједног ексера, да су брвна била везивана храстовим клиновима, а на угловима спојена "у ћерт". Грађа за кућу само је тесана сјекиром. Начин грађења ове куће везује се за вријеме када је Семберија још обиловала шумом. Осим тога, овакве куће тадашњи досељеници из динарских области правили су и у својој матици. Традиција каже да су Лопандићи из Дворова, 1875. године бјежећи у Србију, оставили кућу од брвана.

Лопандићи

Лопандићи се населили из Невесиња у Пучиле, па у Дворове, па у Балатун. Тамо видио кладу и питао: "Шта ће ово овдје?" — ''Донјела Дрина." Он рекао: "Кад је донјела, доћи ће вода по њу", и отишао у Црњелово.
У Црнобарском Салашу у Србији има породица Јанковић, исто слави Трипунђан (као Лопандићи) и исто причају да је дошао у Балатун, видио кладу, исто рекао да ће вода доћи по њу ако је донјела

Двори Филипа Мађарина

Двори Филипа Мађарина су на Ђокића плацу (у Дворовима). Прије рата ископан је камен и на њему неко писмо било. Краљевић Марко дошао на Бадњачу и затекао жену која је бијелила платно. Она му рекла да се није удала јер није имала да плати Филипу Мађарину за свадбу. Он убио Филипа Мађарина и отишао лађама до Језера. Сад је скоро пресушило.

Кнез Иво од Семберије

Предања о личностима из новијег периода су реалнија и слажу се са историјским догађајима. Тако за кнеза Иву од Семберије предање каже да се родио у Дворовима, гдје је имао свој конак, али је одрастао у Поповима, гдје му се мати преудала и довела га са собом. Не зна се докле је била та његова кнежевина. Ордија је земља ђе су турски шатори пали за вријеме Кулина кад је кнез Иво откупљивао робље. "Станко Црнобарац кнеза Иву робио и мучио".

Карта Дворова из 1880-их

08/02/2026

07/02/2026

ЦРЊЕЛОВО,ПРЕДАЊЕ,ИСТОРИЈА И ПОРОДИЧНА ПРЕДАЊА

Све што је овде наведено преузето је из радова Радмиле Кајмаковић, која је својим истраживањем оставила драгоцјен траг о читавој Семберији.

~~Ко год је добре воље,а да зна нешто о своме селу/граду,нека нам се јави приватном поруком~~

Поријекло имена

Сматра се да је Црњелово добило име по црним храстовим шумама које су некада покривале овај крај.
(Друга, а и логичнија прича јесте да је овај предио добио име по плодној земљи црници.)

ЦРЊЕЛОВО ДОЊЕ
Црњелово Доње има 779 кућа. Дјелови села су: Арсенић, Ђукић, Којић махала, Грабик и Вруља. По народном предању овдје је некада било пусто: "Био је нарoд само по брдима, а овдје су бјежали да се склоне".

- Петровићи (Ђурђевдан) из Црмнице око Обода у Црној Гори, посљедњи пут око Невесиња. Доселили прије 200 година као Шопали. Од њих су: Живановићи, Савићи, Јовићи, Михајловићи, Лазићи, Марјановићи, Вујићи, Наранџићи, Лазаревићи, Крбањевићи, Бановићи.
- Арсеновићи (Јовањдан) из Херцеговине, тамо се презивали Арсић. Од њих су: Арсеновићи, Јовановићи, Ивићи, Новаковићи, Мирћи, Стевановићи, Мидановићи, Манојловићи, Максимовићи, Глигићи, Рикановићи.
- Летунски (Никољдан) из Херцеговине, прије Петровића. Од њих су: Глишићи, Радићи, Ђукићи, Ђокићи, Марковићи, Мирћи.
- Којићи (Никољдан) од Фоче.
- Банчићи (Климентије) преко Тавне прије око 100 година.
- Марићи (Ђурђевдан) из Срема, дошао дјечак као слуга код Шопала, био католик, оженио се и остао.
- Митровићи (Аранђеловдан) из Кузмина.
- Пурићи (Ђурђиц) из Србије прије око 100 година.
- Милинковићи (Алимпијевдан) из Обарске прије 80–90 година.
- Непознатог поријекла: Станићи (Јовањдан), Јочковићи (Никољдан), Василићи (Томиндан).

Села Доње и Горње Црњелово имају исту сеоску славу,недјеља пред Тројице, и једно заједничко гробље.

ЦРЊЕЛОВО ГОРЊЕ
Црњелово Горње има 493 куће. Дјелови: Бурум, Греде, Лопандићи и Поље.
По предању: "Било је пусто. Ако је ко имао коњића, облети с њим, побије међу и каже:" "Ово је моје".

- Јефтићи (Никољдан), Кокановићи и Војаковићи (Никољдан) из Грахова.
- Од Кокановића: Гргићи, Михајловићи, Спасићи, Плакаловићи.
- Војаковићи од војника који је бјежао од Турака. Од њих: Рушчићи (Никољдан), презиме по баби Ружци,која је рано остала удовица.
- Кордићи (Илиндан) из Грахова,у селу је био најстарији споменик неког Тодора Кордића из XIX вијека.
- Којићи, звани и Јеремићи и Мирковићи (Никољдан), од Фоче.
- Лопандићи, звани и Радићи и Бојићи (Трипуњдан), из Невесиња, прeко Пучила, Дворова и Балатуна у Црњелово.
- Пантићи (Никољдан) из Посавине.
- Арсеновићи (Јовањдан) из Херцеговине.
- Бањчићи (Климуњдан) из Бањице на Мајевици.
- Брочанкићи, звани Максимовићи (Јовањдан), из Броца.
- Непознатог поријекла: Бошњаковићи (Јовањдан), Павловићи (Ђурђевдан), Гајићи (Јовањдан) звани Тичјаковићи по Гаји Тици, Крсмановићи (Игњатијевдан), Јосиповићи (Аранђеловдан), Стевановићи звани, Васићи, Његовановићи, Миловановићи (Томиндан), Стојановићи (Јовањдан), Тојићи (Ђурђевдан), Савићи (Јовањдан), Ђокићи (Никољдан), Јокићи (Ђурђевдан), Јездићи (Ђурђевдан), Николићи звани Класановићи, Обрадовићи (Никољдан), Ђаковићи звани Викторовићи и Милошевићи (Мратиндан), Бешлићи (Лазаревдан).

МАХАЛА БУРУМ
Најкасније је насељена. Све породице довео бег из Градачца: Ћускићи (Никољдан), Јевремовићи (Игњатијевдан), Јарамазовићи (Лазаревдан), Газдетићи (Ђурђевдан), Гајићи (Стјепањдан), Петровићи (Лучиндан), Митровићи (Крстовдан). Махала има своје гробље, остали се сахрањују у Доњем Црњелову. Слава је заједничка.

Промјене презимена

Велики проблем представљају промјене презимена. Већина досељеника је мијењала презиме да сакрије поријекло, па су потомци добијали презиме по имену досељеног претка, док је старо родовско презиме заборављено. Осамдесетих година XX вијека први пут су званично записана породична презимена, по имену оца. До рата сваку породицу знали су по више презимена, а данас се памти само оно уписано. Тако неки огранци имају и по дванаест презимена (нпр. Петровићи и Арсеновићи у Доњем Црњелову), а само старији знају заједничко поријекло.

Предања и анегдоте

Као разлоге за досељавање и пресељавање наводе се сукоби с Турцима, али и међусобни сукоби. За Јовиће у Греди, заселак Црњелова, прича се: "Снаја шила момку кошуљу, а девер питао: "Шта то радиш?" , "Шијем мужу кошуљу." — "Шта, зар таквом угурсузу тако лијепу кошуљу", нашалио се. Она рекла мужу, а он брата упуцао у стомак. Њега лијечили пужeвима и зечијом кожом. Побјегао у Греду. Отaда Јовићи живе у Греди."

Легенде

У Горњем Црњелову постоји мјесто Тројанци, гдје је, по предању, био град цара Тројана. Са њим је везана и општепозната прича "У цара Тројана козје уши".

Карта Црњелова из Трећег војног премјера Аустроугарске

06/02/2026

БРОДАЦ,ПРЕДАЊЕ,ИСТОРИЈА И ПОРОДИЧНА ПРЕДАЊА

~~~~~~~~~БРОДАЦ ПРВИ ДИО~~~~~~~~~~~

извор РАДМИЛА КАЈМАКОВИЋ

Поријекло имена села

Бродац је, по предању, добио име по прелазима бродовима преко воде. Бродови одавде до Саве ишли и зато се зове Бродац. Бродац је старији од Бијељине.У Броцу се једна махала зове ДангубаБила је једна воденица и ту су људи остајали по неколико дана. Не може да самеље, и зато се прозвала Дангуба.

Историјски подаци (око 1735–1783)
Око 1735. године спомиње се варош Бродац са 72 куће и црквом од храстових дасака, варош Белина са 70 домова и црквом са зидовима од плота облепљеног земљом, затим село Дворови са 21 домом и Батковићи са 13 домова. Очигледно је да се за непуних 20 година нове власти прилике донекле средиле, нешто становништва се вјероватно повратило, цркве су подигнуте и поред Бијељине први пут се спомиње Бродац као варош. Међутим, то ће потрајати само још неколико година, јер 1739. године Семберија поново потпада под турску власт. Да је смјена власти значила и прекид, или бар промјену у развоју насеља и становништва, свједоче и подаци из 1783. године. У протеклом периоду Бијељина је доживјела знатан напредак, она тада има 200 турских и 15 хришћанских кућа. Бродац је поново село са свега 10 кућа. Исто толико имају и Попови, а Амајлије 12 кућа. Остала села се не спомињу, што не мора да значи да тада нису постојала.

БРОДАЦ ДОЊИ

Бродац Доњи има 270 кућа. Дјелови села су: Божића, Јаковљевића, Макарића, Шарића, Тајића и Василића махала. По народном предању прије 100 година у селу је било само 9 кућа.

Од три досељена брата Љубинка, Нестора и Лакете, који су доселили из Невесиња, јесу породице Љубинковићи (Јовањдан), Несторовићи (Јовањдан) и Лакетићи, звани и Василићи и Танасићи (Јовањдан). Божићи (Јовањдан) такође су из Невесиња, Цвијетиновићи су такође од Божића, због свађе у трговини један од двојице браће промијенио је презиме. Станимировићи (Мратиндан) из Шида су, Шарићи (Јовањдан) из Херцеговине су, Ракићи су из Србије, Маринковићи су из Србије, Локањчевићи (Ђурђевдан) из Локања су.

Унутрашње сељакање: Марјановићи (Стјепањдан), домазет из Метериза, Ћурчић (Аранђеловдан), дошао као домазет из Велиног Села, Трифковићи, из Балатуна, Ошаповићи (Ђурђевдан) из Трњака су, Перићи (Ђурђевдан), из Горњег Брода, Шубарићи (Јовањдан), из Велике Обарске, Рикановићи (Ђурђевдан), из Доњег Црњелова.

Непознатог поријекла су: Јелисићи (Алимпијевдан), Пантићи, Правдићи (Шћепањдан), Љубојевићи (Јовањдан), Адамовићи (Алимпијевдан), Јаковљевићи (Враћи), Тојићи (Ђурђевдан), Антонићи (Митровдан), Макарићи (Ђурђевдан), Рибићи (Алимпијевдан), Продановићи (Стјепањдан) и Маричићи.

Сеоска слава је Мали Васкрс. У селу постоји једно заједничко активно гробље.

БРОДАЦ ГОРЊИ

Бродац Горњи има 327 кућа. Село се дијели на Горњу или Брђанску, Доњу или Панића и Средњу махалу или Градачане. Постоји такође и друга подјела села: Дангуба, Дмитрића, Кићановића, Матића, Панића, Перића махала и Јелаз.

По народном предању, најстарије породице у селу су Кићановићи (Јовањдан), Софренићи, Марковићи и Перићи (Никољдан). Божићи (Јовањдан) из Невесиња су. Доселила три брата, један у Бродац, други у Свњаревац (Остојићево), а трећи у Хасе. Од три брата, Матије, Максима и Иве, досељених из Брда, потичу Матићи, Максимовићи и Ивићи (Никољдан).

Николићи (Ђурђевдан), Спасојевићи (Никољдан) и Пејићи (Никољдан) из Градачца су, Стојановићи, звани Поцерчићи (Јовањдан) из Србије су, Стокановићи, звани и Вуковићи и Ђукићи (Аранђеловдан) из Брда су, Пантелићи (Никољдан) из Грка у Срему, Милановићи (Јовањдан) из Брда, Димитрићи (Јовањдан) из Брда, Вујић (Јовањдан) из Брда, Крстићи (Никољдан) из Србије, Пејићи (Игњатијевдан) из Брда, Ерцеговац (Никољдан) из Херцеговине, Панићи (Никољдан) из Копанице код Орашја, Жунићи (Ђурђевдан) из Срема.

Унутрашње сељакање: Јефтић (Јовањдан), домазет у Стокановића, из Црњелова, Радић (Ђурђевдан), од Лајаковића из Хаса, Катић, из Доњег Брода.

Непознатог поријекла су: Антићи (Симундан), Антићи (Ђурђевдан), Урошевићи (Никољдан), Маринковићи (Никољдан), Миленковићи (Никољдан), Сребрићи (Стјепањдан), Ђурђевићи (Ђурђевдан), Трифковићи (Јовањдан), Василићи (Јовањдан) и Крсмановићи (Мратиндан).

Сеоска слава је други дан Васкрса. У селу постоји једно заједничко активно гробље.

Предања и остаци
У Горњем Броцу на Орашћу има мађарски град. Изоравали велике цигле. Има цигала и у њиви Алаковац.

Има у селу стара кућа што су је Мађари калемили.

~~~~~~~~~ БРОДАЦ ДРУГИ ДИО~~~~~~~~~

извор МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ

Историјски подаци (аустријска окупација 1718–1739)

У вријеме аустријске окупације (1718–1739) Бродац се спомиње као варош, слично као и Бијељина, са црквом и два свештеника. Касније губи на значају, али се поново јавља пораст становништва. Године 1735. Бродац је имао 72 куће, а 1784. само 10, што је вјероватно посљедица исељавања у Срем.

Данас је Бродац подијељен на Горњи и Доњи, са преко 600 домаћинстава.
По предању, Бродац је поново насељен са 14 породица, од којих је 7 дошло у Горњи, а 7 у Доњи Бродац. Међу њима су били Божићи, поријеклом из Билеће, са прецима Ђоком, Јованом и Божом. Међу Божићима има оних који су од Бабића, "довоци" (доведени од мајке).

Становништво Броца, дијели се на три групе по поријеклу: досељенике, Ере (родови из Херцеговине) и Градачане (родови из Градачца).

Старосједиоци и досељеници
Старосједиоци би били: Крстићи, Перићи, Кићановићи.
- Крстићи (преко 20 домова) старином су Окулићи из Србије. Неко вријеме били су као Живановићи у Срему, одакле су прешли у Доњи Бродац. Дошао је чукундјед Милоша Крстића (р. 1901). Из Доњег Броца прадјед је прешао у Горњи Бродац ујаку Адамовићу, који није имао дјеце, и стога славе Никољдан (а стара слава је била Алимпијевдан).

Досељеници од Градачца су у засеоку Дангуба. Ту су некада биле воденице, људи долазили и ловили рибу и тако ту "дангубили", па се по томе мјесто прозвало.

- Пантелићи (Никољдан) старином су из Грка у Срему; род су им Мерићи у Грку.
- Локањчевићи су поријеклом из села Локања.
- Рафаиловићи и Марковићи су заједничког поријекла (Никољдан).

ОБИЧАЈИ

1. Побратимство
Познато је побратимство. Настаје кад неко сања да га је неко избавио из животне опасности, па га послије побрати. Или се два лица дуго времена пазе, па се побрате. Неки су одлазили и у цркву да им се изврши обред братимљења. Мића Божић из Броца био се побратимио са пок. Михаилом Станимировићем из истог села: били су дуго интимни другови па се "побуразерили". Ишли су и у цркву. Били су "браћа", а сестре им биле узајамно "сеје". Често су се посјећивали.

2. Празник Макивије
Празнује се Макивије (1. августа по старом календару). Тога дана се не ради; нису никако »добар дан«. У селу Броцу је велики вир Громижељ(сада то припада Велином Селу), одакле вода отиче у Саву. Приповиједа се да је у тај вир пропала цура која је ткала на Макивија и да се и сада тога дана чује из вира како тка. У истом селу се прича како се неки удавио у Сави и говорио да нешто одоздо виче "Макивије", а кад изрони на површину, нема ништа.

3. Фиктивно сродство
Нисам сазнао (у Броцу, 1961) ништа о томе да ли има сродства по млијеку, али сам сазнао за особит облик фиктивног сродства. Наиме, било је тога да се дијете које не напредује продаје. Онај који је тобоже "купио" дијете позива се на даривање: спреми се ручак и он се дарива кошуљом. Тиме је успостављан однос који се много цијенио: родитељи дјечији и други чланови породице и тај који је "купио" дијете сматрали су се као род и односили се као отац и син, браћа и сестре.Сматрало да чланови тих двију породица нису могли међусобно ступити у брак.

4. Сахрањивање
Понегдје има и тога да се у стари гроб сахрани нов мртвац, па се поред новог крста задржи и стари, слично обичају који влада у околини Скопља. Али се тај дрвени крст задржи само док се не обори послије постављања каменог крста (1938). У Броцу, пак, стари гроб се не отвара, али се настоји да се чланови рода покопају у близини; кад на тој парцели више не буде мјеста, онда се прелази на нову парцелу (1961).

Народне приче

У Броцу сам слушао причу "У цара Тројана козје уши", с том разликом од добро познате верзије што те уши нису гледали бербери који су га бријали него слуге које су га бискале (1961).

Карта Броца из 1870-их

05/02/2026

БАТКОВИЋ,ПРЕДАЊЕ,ИСТОРИЈА И ПОРОДИЧНА ПРЕДАЊА

Све што је овде наведено преузето је из радова Радмиле Кајмаковић, која је својим истраживањем оставила драгоцјен траг о читавој Семберији.

Ово је само дио приче о Батковићу. Ако имате своја породична предања или сјећања, подијелите их, да заједно сачувамо историју нашег села

Породице и молитва
БАТКОВИЋ има 957 кућа.
Дјелови села су: Гајићи, Гојсовац, Каравласи, Клис, Липовица,Марићи,Мала Обарска.

Сматра се да су све породице досељене из Херцеговине. По предању, у заселак Марићи први се доселио Бојица из околине Шапца. Он је имао синове Владислава, Станимира и Матију. Од Станимира су Перићи, а од Матије су Матићи. У Гајић-махали најстарији су Гајићи (Николјдан), потомци Николе Гајића. Он је имао три сина: Гајицу (Гајићи), Рајка и Совренија (од њега су Николићи). Ерићи (Стјепањдан) доселили су из Херцеговине. Од њих су Кнежевићи, Радићи, Илићи, Икићи и Константиновићи. Од Константиновића су: Мићићи, Глигорићи, Вујићи, Јовићи и Петровићи. Глигорићи су из Херцеговине, Арсеновићи (Срђевдан) из Херцеговине су, Трифуновићи (Савиндан) из Лопара су, Докићи (Срђевдан) из Херцеговине су, доселила се два брата, Бирчаковићи (Ђурђевдан) из Бирча су, Бобићи (Лучиндан) из Бачке су. По предању, они су прешли преко леда Савом на Благовијести када су досељавали. Лазићи (Ђурђевдан) из Тобута, Урошевићи (Ђурђевдан) из Србије, жена се преудала у Лазиће и довела сина из првог брака из Србије. Оџаклићи (Аранђеловдан) из Оџака су, Башчовановићи (Аранђеловдан) из Тобута су, Марковићи (Никољдан) из Кораја, Зекићи (Аранђеловдан) из Тобута су, Преловци (Лазаревдан) из Босне су (под појмом "Брда" или "Босна" мисли се на планинске предјеле источне Босне), Рончевићи (Ђурђевдан) из Брда, Костадиновићи (Свети Сава) из Босанске Костајнице.

Унутрашња сељакања: Кајмаковић (Стјепањдан) дошао као домазет из Модрана, Лазићи, звали се Василићи, дошао предак из Криве Баре, тамо је убио Турчина, дошао у Батковић и промијенио презиме, Максимовићи (Стјепањдан) дошао домазет из Дворова, Милићи (Лучиндан), довела га мајка из Даздарева, преудала се, Шовић (Ђурђевдан) из Обарске је, Лазићи (Јовањдан) из Обарске су, Тукићи (Аранђеловдан) из Новог Села су, Иванићи (Никољдан) из Броца су.

Непознато поријекло су: Деспотовићи (Марковдан), Дмитрићи (Лазаревдан), Манојловићи (Јовањдан), Ђукићи (Јовањдан), Ракићи (Лазаревдан), Станишићи (Ђурђевдан), Божићи (Јовањдан), Алексићи (Јовањдан), Васиљевићи (Никољдан), Пасторковићи (Никољдан), Глишићи (Ђурђевдан), Марићи (Јовањдан), Станаревићи (Аранђеловдан), Марићи (Ђурђевдан), Симикићи (Јовањдан) и Крстићи (Ђурђевдан).

Сеоска слава Батковића је Мала Госпојина. Само махала Гојсовац има сеоску славу, трећи дан Тројице, и гробље са Тријешницом заједно. Мала Обарска има заједничко гробље са Црњеловом у Буруму. Остале махале Батковића имају једно заједничко активно гробље.

Најстарији трагови

- У попису из 1548. године село се јавља под више имена (Батковићи или Мирковац), што указује на старост насеља.
- Археолошки налази и натпис на стећку из Батковића показују да је средњовјековно становништво било словенско, користило је ћирилицу и словенски језик.
- Народна предања говоре о „мађарским црквинама“ у Липовици и код Рончевића кућа, где се налазе темељи, кости и цигле.

Име и предања

- По предању, први се у селу населио човек по имену Батак, па је по њему село добило име.

Епидемије
Поред буна и ратова, и епидемије (које народ сматра кугом) често су харале у прошлости. По традицији "асталуци" (болести) су затирале читавa села. Све што не би умрло, склањлo се и бјежало. За Батковић се каже: "Владали асталуци неки и затирали читавa села. Батковић затро асталук за једну ноћ и остала само жена Мара са дјецом. Од ње је Марић-Село" (Марић-махала у Батковићу). Иако су подаци о куги у Семберији оскудни, пошто се зна да је у Босни од средњег вијека до аустроугарске окупације било 70 епидемија, може се претпоставити да је и овај крај бивао захваћен њима.

Демографија и пописи

Попис 1735.
У попису београдске митрополије из 1735. године спомињу се насеља Бродaц са 72 дома, Бијељина са 70 домова, Дворови са 21 и Батковић са 13 домова.
Ратови и исељавања трају кроз читав XVIII вијек, али подаци о исељавањима су и даље крајње оскудни.

Ратови и миграције
- Устанак 1875–1876. и српско-турски рат: становништво Батковића и околине масовно се склањало у Србију.
- У Првом свјетском рату многи Батковљани служе у аустроугарској војсци, неки пребјегавају противнику.
- У Другом светском рату долази до колонизација и исељавања (Мађари, Њемци, Хрвати), али Батковић остаје српско језгро.

Све ово што је записано и испричано није само прошлост, већ дио нашег коријена. Батковић живи кроз своје људе, славе и предања, а на нама је да то чувамо.

Карта Батковића из 1870-их

05/02/2026

БАЛАТУН ПРЕДАЊЕ,ИСТОРИЈА И ПОРОДИЧНА ПАМЋЕЊА

Све што је овде наведено преузето је из радова Радмиле Кајмаковић, која је својим истраживањем оставила драгоцјен траг о читавој Семберији.

~~Ко год је добре воље,а да зна нешто о своме селу/граду,нека нам се јави приватном поруком~~

БАЛАТУН има 373 куће. Делови села су: Балатун, Пањик, Салаш и Трњаге.
- Мићићи (Јовањдан), Ђиласи (Стјепандан) и Летићи (Ђурђиц) из Црне Горе. Од Летића су: Маринковићи, Арсеновићи и Радовановићи.
- Бојичићи (Ђурђевдан) из Коцељева у Србији.
- Мишчевићи (Јовањдан) из Дивоша у Срему.
- Шкорићи (Јовањдан) из Пиве доселили у Салаш, а одатле у Балатун. Један остао у Модрану. Звали се Војиновићи, а прозвали се Шкорићи по једном који је био »шкорав« у образима. Од њих су Комарци (Комарчевићи) и Мијачевићи.
- Трифковићи и Ећимовићи доселили из »Брда«.
- Младеновићи (Никољдан), раније Танаковићи, из Салаша у Србији.
- Димитрићи по домазету Димитрићу који је дошао у кућу Манојловића. Манојловић као домазет (поријеклом из Хрватске) дошао у кућу Глишића, а његова посвојеница довела домазета Димитрића.

Унутрашње сељакање:
- Глигићи (Никољдан) из Велиног Села.
- Кнежевић (Јовањдан), као домазет из Дворова.
- Јовановић (Лазаревдан) дошао ујаку у кућу.
- Ранкелић, звали се Недићи, из Даздарева.
- Бешурић (Јовањдан) из Црњелова.
- Пурић (Ђурђиц) из Црњелова.

Непознатог поријекла: Ђорђићи (Никољдан), Радићи (Савине Вериге), Глишићи (Ђурђиц), Мојић (Никољдан), Пејић, Рудањевић (Никољдан), Радовановић (Лучиндан), Врзићи (Ђурђевдан), Томашевићи (Ђурђевдан) и Бродићи (Никољдан).

МЕТЕРИЗИ имају 30 кућа. По народном предању село је постало од 5 породица које је бег 1845. године довео из Градачке код Грачанице. То су:
- Зарићи (Јовањдан)
- Лазаревићи (Ђурђевдан)
- Стевановићи (Ђурђевдан)
- Станкићи (Савине вериге)
- Марјановићи (Никољдан)

Када су они доселили, била је свуда тако густа шума да "кад дјечак оде да се умије, није знао да се врати".
Један од Марјановића се одселио у Бродац, а један од Стевановића (Игњића) у Балатун.
До 1945. године била је у селу једна кућа Мађара.

Историјски поглед:

О средњовјековном становништву Семберије подаци су оскудни. На основу споменутог натписа може се рећи да је оно било словенско јер је говорило словенским језиком и служило се ћирилицом. Народна традиција данашњег становништва старо становништво неоправдано назива Мађарима (тада се називају Маџарима). Трагови старог становништва налазе се у именима многих локалитета ("Мађар брод", "мађарска варош", "двор Филипа Мађарина", и сл.), док на етничке Мађаре подсјећа име села Балатун.

Предања и називи:

- Балатун се прозвао по балванима што су свлачени на Рачи.
- По предању, на мјесту данашњег села Метериза био је логор турске војске, метериза, по којој је село добило име.

Обичаји и молитве:
- У Балатуну молитва је Спасовдан. У селу постоји једно активно гробље.
- У Метеризима сеоска »молитва« је до предратног времена била Петровдан, а од тада је Илиндан. Становници Метериза сахрањују се у гробљу села Броца.


Карта Балатуна из 1880-их година.