Српска демократска странка је рођена на Петровдан 1990. године, као посљедња формирана национална странка на простору бивше федералне јединице БиХ и утолико као реакција на пријетеће процесе настале у предвечерје распада бивше Југославије. Она је настала са свијешћу да српско национално питање јесте и демократско питање, и као такво, питање опстанка Срба на овом простору. Прилике и околности наста
ле као плод тоталитарног, једнопартијског, комунистичког система, који је владао 50 година, нису допуштале да се српско национално питање постави са легитимитетом оних жртава које је овај народ дао за стварање заједничке државе.
Слабљењем комунистичке диктатуре, националне снаге Хрвата, муслимана и других у авнојевској Југославији, збациле су квазикомунистичку маску лажног братства и јединства и отворено кренуле у довршавање својих националних програма, са почетним и крајњим циљем - стварањем сопствених држава.
У крајње неповољним условима за српски народ, са лошим наслијеђем комунистичког менталитета, који није имао разумјевања за националне интересе, једини могући одговор је био гола борба народа за опстанак на простору западно од Дрине. Паралелно тим процесима се вршио и континуиран притисак и на нашу матицу - Србију. Политички одговор Српске демократске странке је био у нуђењу разних концесија, како би се избјегао рат, као нпр. прихватање Лисабонског споразума, који је бошњачка страна одбацила, како је њен тадашњи лидер рекао "жртвујући мир за рат". А када се рат није могао избјећи, Српска демократска странка је прокламовала принцип унутрашњег националног помирења и политичког јединства српског народа у борби за остварење свог државотворног права и конститутивности.
Рат у БиХ је окончан Дејтонским мировним споразумом уз давање далекосежних концесија српске стране, а Српска демократска странка га је прихватила као документ мира и рјешења државног уређења БиХ као сложене државе, састављене од два ентитета: Републике Српске и Федерације БиХ.
Након рата, Српска демократска странка је била главни политички фактор очувања степена слободе и државности српског народа у БиХ, на темељу Дејтонског мировног споразума. Притисци међународних медијатора и мјере политичког кажњавања су били усмјерени углавном према кадровима Српске демократске странке. Управо та чињеница, као и релативно спор опоравак друштва након великих ратних разарања државне привреде и приватних домаћинстава, али и наше субјективне слабости, резултирале су јачањем других странака у Републици Српској. Након окупљања мањих политичких странака, које је лош изборни закон фаворизовао, око коалиције "Слога", системски и у континуитету је нарушавана политичка доминација Српске демократске странке. Послије општих парламентарних избора 1998. године, иако највећа парламентарна странка, СДС прелази у опозицију. У власт се враћамо побједом на изборима 2001. године, а губимо је поразом на изборима 2006. године. Изборну побједу лијевих политичких снага су подржали разни фактори, али и одређене јавне институције и медијске куће. Начин и стил политичке владавине лијевице се у многим сегментима показао као неокомунистички, са бројним доказима репресије и неселективних мјера дисквалификације квалитетних и способних кадрова, прије свега Српске демократске странке. Умјесто њих се доводе кадрови који често имају ратнопрофитерску прошлост. Ово може створити атмосферу подјеле унутар народа и представља озбиљан фактор опасности у приликама сталних пријетњи и притисака ка унитаризацији БиХ и слабљењу позиције Републике Српске.
