01/09/2026
СЕПТЕМБАРСКА ФИЛМОТЕКА У ЗНАК СЈЕЋАЊА НА ОЛИВЕРУ КАТАРИНУ
ЈУ Кинотека Републике Српске
најављује
СЕПТЕМБАРСКУ „ФИЛМОТЕКУ“ У ЗНАК СЈЕЋАЊА НА ОЛИВЕРУ КАТАРИНУ
Септембарска „Филмотека“, коју Кинотека Републике Српске ове године организује од 2. до 3. 9. у Палама, биће посвећена славној глумици и пјевачици Оливери Катарини. У знак сјећања на љепоту која је некада раскошно живјела на српској и европској музичкој и филмској сцени, Кинотека РС приказује два значајна филмографска остварења којима је наша дива обогатила свој филмски опус.
~ У сриједу, 2. септембра, са почетком у 19.00 часова, у сали Културног центра Пале, биће приказан један од најзначајнијих филмова црног таласа, као и југословенске кинематографије уопште, такозвани филм-међаш – „Скупљачи перја“ Александра Саше Петровића из 1967. године, у којем главне улоге тумаче Беким Фехмију, Оливера Вучо и Велимир Бата Живојиновић.
Филм „Скупљачи перја“ сажео је тематске фасцинације црног таласа настале шездесетих година прошлог вијека, како пише Богдан Златић, и наговијестио трагичне димензије живота свијета који постоји на друштвеној маргини: питорескни свијет банатских Рома, какав постоји у Перјанима, призоре запуштених амбијената, бизарне судбине ликова са депонија живота и ритуале насиља и смрти који су чест примјер у оваквим срединама. „Скупљачи перја“ је први домаћи филм који је на одлучан начин ставио живот својих јунака у контекст припадности некој конфесији. Црква је добила важно мјесто у животу филмских јунака, те значајну улогу у наративној структури филма. Тако је Српска православна црква постала оквир живота и мјесто додира ове маргиналне заједнице са друштвеношћу – спој двије врсте маргиналитета: идеолошко-политичког (вјероисповијест) и глобално-социјалног (Роми). Тиме припадност банатских Рома православној цркви никако не може бити спорадична чињеница приликом сагледавања овог филма.
Међутим, екранизација живота Цигана – перјара није више била пуко приказивање бизарних примјера усамљених појединаца са друштвене маргине. Узимањем у фокус једне етничке заједнице са „депоније живота“, ова екранизација је неоспорно прерасла у глобалну метафору живота са предграђа урбанитета, а живот у изолацији од друштва, по аутохтоним правилима, тиме је добио трагичну димензију. Колико је живот банатских Рома у себи сублимисао призоре са ивице живота, толико је и Бели Бора (Беким Фехмију), главни лик у филму „Скупљачи перја“, сублимисао карактере којима су ови аутори били опсједнути: безнадежност Велимира Бамберга (Слободан Перовић) из „Буђења пацова“, беспризорност Џимија Барке (Драган Николић) из филма „Кад будем мртав и бео“, као и опаки ништавлук Ахмета (Слободан Алигрудић) из „Љубавног случаја“.
Филмови о Ромима, од Петровића, преко Паскаљевића до Кустурице, постали су најпробитачнији производ домаћег филма на страном тржишту, тј. најуспјешнији „жанр“ домаће кинематографије.
У овом кинематографском остварењу пратимо Оливеру Катарину у улози Ленче, кафанске пјевачице. Познати редитељ Боро Драшковић једном приликом јој је рекао: „И да ништа друго ниси снимила осим улоге Ленче, уписала си се у историју филма“. Овим филмом се и Беким Фехмију прославио те ушао у међународне глумачке воде.
Филм је изњедрио пјесму „Ђелем, ђелем“ у извођењу Оливере Катарине.
Поред професионалних глумаца, велики број улога тумачили су натуршчици, стварни становници ромских насеља, а филм је у великој мјери снимљен на ромском језику.
Дигитално је рестауриран у склопу пројекта очувања културне баштине Југословенске кинотеке.
Заслужене награде:
~ Кански филмски фестивал (1967): Велика награда жирија (Grand Prix) и Награда међународне критике (FIPRESCI).
~ Оскар (1968): Номинација за најбољи страни филм.
~ Златни глобус (1968): Номинација за најбољи страни филм.
~ Пулски филмски фестивал (1967): Велика златна арена за најбољи филм, Златна арена за режију, за најбољу мушку улогу (Беким Фехмију) и за фотографију.
~ Програм септембарске „Филмотеке“ сублимираћемо кроз сусрет двају корифеја српске кинематографије, те најављујемо да је у четвртак, 3. септембра, са почетком у 19.00 часова у сали Културног центра Пале, на репертоару филм „Девичанска свирка“ из 1973. године, редитеља Ђорђа Кадијевића, у продукцији РТВ Београд.
Југословенски црно-бели телевизијски филм — класик домаће фолклорне фантастике и хорора. Снимљен исте године када и Кадијевићева култна „Лептирица“, постао је и остао важан део југословенског хорор таласа седамдесетих година. Филм карактеришу медитативна и спора нарација те изражена атмосферска фотографија Бранка Иватовића, као и утицај европске готске хорор школе (попут филмова студија Hammer или радова Роџера Кормана).
У главним улогама: Оливера Катарина као Сибила, Горан Султановић као Иван, Иван Јагодић као Барт.
Филмски програм у организацији ЈУ Кинотеке Републике Српске и Културног центра Пале биће одржан 2. и 3. септембра у сали Културног центра. Пројекције почињу у 19.00 часова.
Улаз за посјетиоце је традиционално бесплатан.
Добродошли!
ОЛИВЕРА КАТАРИНА ПЕТРОВИЋ
(Београд, 5. март 1940 — Београд, 21. јул 2026)
Оливера Катарина, рођена као Оливера Петровић, дошла је на свијет 5. марта 1940. године у Београду, од оца Будимира Петровића и мајке Катарине Петровић. Била је и остала најсјајнија звијезда коју је на филмско и музичко небо окачила некадашња Југославија. Умјетничко име „Катарина“ додала је у знак сећања и у част своје мајке која је рано преминула. Оливера Катарина била је једна од највећих српских и југословенских глумица и певачица 60-их и 70-их година прошлог века у бившој Југославији. Оставила је неизбрисив траг у домаћој и свјетској умјетности.
Изузетан таленат за умјетност, нарочито музику и игру, показивала је још као дјевојчица. Прве велике успјехе потом је остварила у позоришту и убрзо постала једно од најпрепознатљивијих лица југословенске кинематографије. Завршила је Пету београдску гимназију у Београду. По жељи оца, уписује Правни факултет, али га убрзо напушта, јер схвата да то није њен позив за професионално остварење. Проводи годину дана у Паризу. По повратку у Југославију уписује одсјек глуме на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у класи професорке Огњенке Милићевић. Студирала је заједно са Миленом Дравић, Петром Краљем, Станиславом Пешић и Душком Голумбовским. Убрзо добија прве улоге, најпре позоришне, а потом и филмске. Након завршетка студија, 1962. године постаје члан Народног позоришта у Београду. Током вишедеценијске каријере остварила је бројне улоге у домаћим и страним филмовима и одржала концерте широм света. Добитница је „Златног печата“ Југословенске кинотеке и Нушићеве награде за животно дело. На Западу и у Јапану добијала је посебну пажњу због свог сценског наступа и лепоте. Снимала је филмове у Француској, Италији, Немачкој и Шпанији, а амерички медији су је описивали као „рођену за екран и камеру“.
Стекла је међународну славу улогом Ленче у филму Скупљачи перја (1967), редитеља Александра Петровића, који је освојио Гран при на Канском филмском фестивалу и био номинован за Оскара за најбољи филм на страном језику.
Поред глуме, изградила је и изузетно успјешну музичку каријеру, изводећи традиционалне српске пјесме, романсе и шансоне широм Европе.Била је препознатљива по снажном, моћном вокалу и изражајној сценској појави. Наступала је на престижним свјетским сценама. Италијанска телевизија РАИ Оливеру Катарину је прогласила за најлепши глас Медитерана. Једина југословенска звијезда која је 72 пута заредом напунила паришку „Олимпију“. Пјевала је и на затварању Филмског фестивала у Кану.
Музичка каријера Оливере Катарине једнако је импресивна као и филмска. Њен репертоар је сезао од српских традиционалних и староградских песама, па све до поп музике и шлагера. Као извођач моћног гласа и невероватне сценске харизме, пјевала је све – од српских традиционалних и староградских песама, преко ромских романси. Њен музички стил и репертоар одликовали су се традиционалним балканским мелосом са снажним сценским изразом. Изводила је пјесме на више језика и његовала специфичан, дубок и емотиван вокал. Њена изведба ромске химне „Ђелем, ђелем“ сматра се једном од најбољих у историји. Освојила је свијет својим моћним гласом, наступајући у престижним дворанама попут париске Олимпије и у више земаља Европе, Америке, Азије и Аустралије. Одржала је бројне турнеје на свим континентима и постала симбол елитне југословенске културне сцене. Њене песме као што су „Ђелем, ђелем“, „Бида“ и „Алај ми је вечерас по вољи“ стекле су широку популарност. Снимање музике обухватало је и композиције великих аутора као што су Шарл Димон, Енио Мориконе, Дом Сузуки и Микис Теодоракис.
Након дугогодишње паузе, одржала је запажен велики концерт у Београду 2018. године.
Иако је током 1960-их и 1970-их издала огроман број изузетно популарних синглова и ЕП плоча (попут култних песама „Шошана“, „Ђелем, ђелем“ и „Шу-шу“), њена албумска дискографија (ЛП плоче и каснији ЦД-ови) садржи неколико кључних издања. Овдје ћемо ставити тек неколицину.
Студијски и ЛП албуми:
~ Оливера (1974) – Један од њених најзначајнијих ЛП албума за ПГП РТБ на којем су се нашле неке од њених најлепших поп и фолк интерпретација (укључујући сарадњу са Корни групом и Борисом Бизетићем).
~ Алај ми је вечерас по вољи (1974) – Албум традиционалне српске изворне и народне музике.
~ Осветница (1979) – Музички искорак у поп-рок и шлагер воде, са модернијим аранжманима, делом сниман у Лондону.
~ Ретка зверка (1984) – Студијски поп албум који је донео нешто модернији звук средине осамдесетих година.
~ ...брату Радовану (1997) – Студијски албум који носи дубоку емотивну и традиционалну ноту.
Најважније
компилације:
Због велике популарности њених синглова са почетка каријере, објављено је неколико ретроспективних издања:
~ Зарудела зора на Морави (1980) – Компилација која обједињује њене успјешне изведбе народних песама.
• Најлепше песме (1999) – Велико ЦД издање куће ПГП РТС које садржи све њене највеће хитове кроз деценије рада.
ФИЛМОГРАФИЈА:
Год. Назив Улога
1960.е
1964. Добра коб
Кети
1964. Оне и он
1964. Пут око света
Ребека певачица у харему
1965. Сигурно је сигурно
1965. Поноћни гост
1966. Понедјељак или уторак
Маркова љубавница
1966. Војник
Миланка
1966. Рој
Љубица
1966. Kommissar X – Jagd auf Unbekannt
Бобо
1966. Сан
Девојка
1967. Скупљачи перја
Ленче
1968. Планина гнева
Оливера (као Оливера Вучо)
1968. Има љубави, нема љубави
Маја-Риђокоса девојка
1968. Узрок смрти не помињати
Марија
1969. Шпијунка без имена
Маркиза де Харо (као Оливера Вучо)
1970.е
1970. Hexen bis aufs Blut gequält
Ванеса Бенедикт
1970. Ann och Eve – de erotiska
Плесачица у ноћном клубу
1971. Ein Großer graublauer Vogel
Дијана
1971. Гоја
Војвоткиња од Албе
1973. Девичанска свирка (ТВ)
Сибила
1974. Поленов прах
Жељна
1974. Дервиш и смрт
Кадиница
1974. Партизани (ТВ серија)
Мила
1974. Партизани
Мила
1974. Црвени удар
Ана
1978. Седам плус седам
Оливера
1979. Зарудела зора на Морави
Невена
2000.е
2008. Чарлстон за Огњенку
Велика Богиња
Непристајањем на уступке тадашњем социјалистичком режиму окренула је политички врх против себе. Оливера Катарина је маргинализована превасходно због сукоба с моћним функционерима југословенског социјалистичког режима, свог поноса и одбијања да се покори партијским правилима, након чега је услиједила вишедеценијска брутална медијска блокада. Оливера је јавно истицала свој антикомунистички став. Одбијала је компромисе и уступке које су захтијевали тадашњи политички кругови, што је резултирало систематском и планском блокадом под диригентском палицом тајних служби. Преко ноћи су јој затворена врата свих телевизијских станица, радијских програма и домаћих фестивала. Била је избачена из свих медија, филмова и јавног живота Југославије. Због дуге забране рада и немогућности наступања, Оливера је касније деценије живота провела у тешким финансијским проблемима. Живјела је као затвореник између четири зида, заборављена од стране већине некадашњих пријатеља и колега са глумачке сцене. Држава Србија јој је дуго одбијала додјељивање националне пензије, што је праћено великим полемикама у јавности, па је до краја живота остала маргинализована на рубу егзистенције. Чак и последње године живота проводила је усамљено, али са достојанством, усмјерена на умјетност и сјећања на бину. Тек додељивањем националног признања 2013. године указано јој је дужно поштовање према ванредном таленту и умјетничком опусу какав је изузетно риједак.
Сахрањена је 28. јула 2026. у Алеји заслужних грађана.
