23/11/2021
ШЕСТ И ПО ДЕЦЕНИЈА ОД ОСНИВАЊА И ПОЧЕТКА РАДА РАДНИЧКОГ УНИВЕРЗИТА У АРАНЂЕЛОВЦУ
КУЛТУРНИ И ОБРАЗОВНИ ПРОГРАМИ ПО МЕРИ И ПОТРЕБИ, ДУХУ И НАЈБОЉИМ СТАНДАРДИМА СВОГ ВРЕМЕНА
Педесетих година прошлог века аранђеловачка привреда доживљава значајан пораст капацитета и реалних пословних амбиција. „Шамот“ и „Електропорцелан“ су израстали у највеће фабрике своје врсте у овом делу Европе, успешно су радили „Венчац“, „Гранит“ у Буковику, Парна пекара „Први мај“, обе „Победе“ и тд. Пошто је до темеља изгорело грађевинско предузеће „Пионир“ развијао се „Градитељ“ са све већом оперативом и бројем градилишта.
Тако настаје недостатак, нарочито стручне, радне снаге за потребе растућих привредних активности и друштвеног развоја уопште.
Решавање овог проблема поверено је Општинском синдикалном Већу које се ухватило у коштац са очигледним раскораком између реалних потреба и онога што су средње и занатске школе тог времена могле да постигну.
Практично, функционисало је оно што ми данас зовемо дуално образовање, али му је била потребна помоћ других установа.
С друге стране, предузећа су у недостатку стручне радне снаге (нарочито занатских занимања) упошљавала раднике које су, уз извесну практичну обуку, за неколико година оспособљавали за одговарајуће послове. Наравно да је та оспособљеност била делимична и непотпуна јер предузећа нису ни била у стању да ураде више од тога.
Због тога је Синдикално Веће заузело став да је неопходно оснивање одговарајуће Установе која би се бавила стручним образовањем радника. На основу тога Председништво Већа је, на седници одржаној 3. децембра 1956. донело одлуку о оснивању такве установе односно Радничког универзитета.
Његов задатак је био да кроз делимичну или комплетну практично – теоријску обуку оспособи и формално верификује стручност довољног броја радника у складу са потребама аранђеловачких предузећа и установа.
На истој седници (3.12.1956.) Председништво Већа Савеза синдиката је именовало управу Установе у саставу:
1. Срба Марић, директор Школе ученика у привреди
2. Бора Томић, инжењер фабрике „Шамот“
3. Предраг Николић, геолог Рудника „Глина“
4. Милутин Игњатовић, радник ФЕП – а
5. Радмило Аничић, радник фабрике „Шамот“
6. Добривоје Марковић, радник мајдана „Венчац“
7. Вукашин Оташевић, економиста Народног одбора општине Аранђеловац
За управника је именован Срба Марић који је ту дужност обављао волонтерски и то
све до септембра 1958. године.
Уз неподељену политичку и помоћ тадашњих привредних кругова, наредних дана
и недеља, Установа у оснивању обавила је низ послова неопходних за почетак свога рада.
Између осталог, сачињен је и, на сва одговарајућа места, истакнут плакат са обавештењем и позивом на упис течаја. Затим су прикупљане попуњене пријаве и формиране групе полазника зависно од врсте занимања и оптималног броја полазника у свакој групи.
Већ крајем јануара 1957. одржани су састанци са потенцијалним полазницима. Дате су им неопходне информације и упутства и заказан је почетак рада првих група већ 6. фебруара.
Тако је и било, 6. фебруара 1957. године у 18 часова у просторијама Синдикалног Већа и Више гимназије почело је са радом 6 курсева, са укупно 170 полазника и то грађевинске, металске и керамичке струке.
Први наставници бирани су и именовани из редова афирмисаних просветних радника, а сходно захтевима наставног програма на листи су се налазили службеници правосуђа, економисти, а у највећем броју инжењери и техничари.
Поменимо само нека од тих имена: Радиша Радишић, Миодраг Старчевић, Момир Лукић, Жика Милутиновић, Вукашин Оташевић, Радован Хотомски, Бора Томић, Бранко Кочица, Ђорђе Крејовић, Јова Радосављевић, Михајило Филиповић, Милица Симоновић, Димитрије Атанасковић и др.
А на дан 19. фебруара 1957. у сали Кнежева хотела „Старо здање“ обављено је свечано отварање Радничког универзитета у Аранђеловцу (име „Станислав Сремчевић Црни“ је каснијег датума). У службеним белешкама Установе за салу се каже „наша сала је била укусно декорисана и оспособљена са 260 седишта, а присуствовало је 300 слушалаца...“
У оквиру свечаности приређено је пригодно предавање на тему места и улоге Радничког универзитета а на крају програма виђена је и пројекција документарног филма „Сведочанство о Николи Тесли“.
Дан након свечаног отварања кренуо је и течај немачког језика са 20 полазника, а наставник је био Јосип Грушовник гимназијски професор физичке културе.
Затим је, 4. марта 1957. године , кренуо курс грађевинске струке за 22 полазника запослена у предузећима „Слободан Милић“ и „Гранит“.
Само два дана касније рад започиње курс са 40 слушалаца а за потребе „Венчаца“, затим 20 керамичара за потребе „Шамота“ у Партизанима (раније и данас Даросава) и тако редом.
Иначе, у то време радна недеља је трајала 48 часова, а радило се 6 дана по 8 часова. Свака субота, наравно, била је радна. Курсеви као и сви образовни програми Радничког универзитета организовани су по распореду: понедељак – среда – петак по 4 или 5 часова у поподневним и вечерњим сатима.
Свакако било је то веома напорно за све полазнике.
Извесно олакшање је настало када је настава, у великом броју случајева, пресељена у просторије предузећа или установе за чије потребе је и организован курс.
То је омогућавало солидну уштеду времена које би се трошило на одласке у неке друге делове града где би се организовала настава.
Већ после неколико месеци рада нове Установе постало је јасно да ће се пред њом наћи и многи други задаци односно потребе грађана и друштва тадашњег времена.
Можда је најхитније било организовати едукативне семинаре и курсеве у вези рада самоуправних органа. Наиме, законом донесеним 27. јуна 1950. године увецено је самоуправљање у предузећима и установама. Изабрани су Раднички савети и Управни одбори са великим овлашћењима и одговорностима. Али било је сасвим недовољног познавања места, улоге и метода рада тих органа, економије и њених законитости. Наравно ту су и данас важна питања из здравства, ветерине и пољопривредне производње, нових технологија и других области.
Истовремено, био је приметан раскорак између врло скромних информативних ресурса и реалних потреба грађана, Предузећа и Установа.
Телевизија ће почети са радом тек следеће године (23.8.1958.), слушао се радио - програм, читала штампа, малог тиража и скромне понуде.
Једно време практикована су озвучења на јавним местима преко којих је било могуће слушати и радио – програм, јер и радио – апарате није имало баш свако домаћинство.
Очигледно, тај простор је морао бити попуњен адекватним програмима. Новостворена Установа их је организовала најчешће под називом ПРЕДАВАЊЕ а ми смо много година касније, сличне програме назвали ТРИБИНАМА.
Прво такво предавање одржано је 12. марта 1957. пред 320 посетилаца на тему „Нуклеарна енергија у привреди“, а одржао га је инг. Предраг Анастасијевић сарадник Института за нуклеарну енергију у Винчи. На крају је приказан и филм „АТОМ ЗРАЧИ“.
Велики број посетилаца на овом, и каснијим предавањима, сведочи о реалној потреби за актуелним информацијама па и својеврсном едуковању.
Уследило је неколико предавања на актуелне теме па и усмене новине као још један начин попуне празнина у обавештености грађана.
Пажњу привлачи предавање на тему „Шта се дешава у источној Европи“ одржано пред 500 заинтересованих у сали ДТВ „Партизан“ (раније означавана као Соколана). Предавач је био Ђука Јулиус уредник спољно – политичке рубрике „ПОЛИТИКЕ“ и угледно новинарско перо тог времена.
Велико интересовање грађана за ову тему није случајно. После смрти Стаљина (5.3.1953.) сукоб на релацији Југославија – СССР јењава, али Варшавски пакт будно мотри на сва збивања, одакле и војна интервенција у Мађарској а 1968. и у Чехословачкој. Нико није био спокојан.
Наравно, истовремено су се назали курсеви за стручно оспособљавање запослених. Дана 15.9.1957. почео је са радом курс за трговачке раднике са 20 полазника. Тамо где расте привредна активност, расте и број запослених дакле и број лица са платежним могућностима и одређеним потребама. То значи и развој трговине, дакле и обучених трговачких радника.
У октобру, те прве године рада Радничког универзитета, кренуле су образовне групе за керамичаре, грађевинаре, металце, енглески и немачки језик.
Годину је завршила група грађевинара у Буковику са 12 полазника.
Према службеној евиденцији 1957. прве године рада Радничког универзитета формирано је (са радом почело, а у највећем броју и завршило курсеве) 17 образовних група са укупно 802 полазника.
Најчешће се појављују керамичари и то у пет група са укупно 160 полазника. То су подаци који одговарају структури аранђеловачке привреде, што значи и њиховим потребама.
У истом периоду (током 1957. године) организовано је 10 предавања (трибина) са тачно 2000 посетилаца.
На годишњој скупштини Општинског синдикалног Већа 19.12.1957. именован је нов сазив Управног одбора а он је своју прву седницу одржао после пет дана и том приликом изабрао Управника и председника Управног одбора.
Руководство Радничког универзитета односно састав Управног одбора изгледали су овако:
1. Срба Марић, управник Установе
2. Милутин Симић, председник Управног одбора
3. Добривоје Марковић, иначе актуелни председник Синдикалног већа општине
4. Радојко Ђукановић, касније дугогодишњи директор школе ученика у привреди и дописник „Политике“
5. Пава Цинцаревић, економиста Рудника „Глина“
6. Жарко Трифунов, радник „Шамота“
7. Милош Чолић, технолог предузећа „Гранит“
8. Љуба Тодоровић, радник „Електропорцелана“
9. Мирослав Тадић, такође радник „Електропорцелана“
Сви чланови руководства Радничког универзитета били су афирмисани у
аранђеловачкој јавности и уживали су заслужени углед. Ваљда је то и један од разлога даљег па и сталног успона Установе.
Каснијих година сам упознао скоро цео овај састав. Била ми је част.
Прва година постојања и рада Радничког универзитета била је добар увод у оне наредне јер у њима ће ова установа убрзо заузети важну, у много чему, незаменљиву улогу у животу Аранђеловца и његове околине.
Расту број и врсте образовних група и полазника, заживели су и други програми из области културе као што су књижевне вечери, ликовне изложбе са више хиљада посетилаца, едукативни семинари и тд.
Важну промену у раду Установе учинило је прикључење (Срба Марић каже „придодавање“) биоскопске делатности.
Тако се формирала Установа која се бавила не само стручним оспособљавањем радника, што је био разлог њеног оснивања, него озбиљном образовном, културном па и забавном делатношћу.
Разнородност и специфичности таквог програма били су разлог условног разликовања па и организационе поделе на центар за образовање и други део Установе који се бавио културним и забавним програмима. Таква организација потрајала је до самог краја постојања Радничког универзитета.
После неколико година извођења наставе на различитим локацијама, образовна делатност односно Центар за образовање Радничког универзитета је дошао до своје трајне локације у згради познатијој као као стара пошта. Реч је о спратној згради између уличице која води до Соколане и дугачке зграде старог суда. ( У приземљу је и даље Национална служба запошљавања). Сада је то ул. Књаза Милоша број 72.
По наводима књиге „Варош Аранђеловац и његови житељи“ Ђорђа Миливојевића у тој згради је била смештена женска занатска школа. У њој се (по истом аутору) учило не само „...шивење и кројење већ и други домаћи радови, вез и све што је потребно у домаћинству...“
Ранисав Лазаревић у књизи „Снови и љубави Аранђеловца“ помиње и полазнице женске занатске школе као драгоцене учеснице и организаторке хуманитарних акција.
Центар за образовање Радничког универзитета, користио је, скоро пола века, спрат те зграде настављајући на неки начин давно утемељену делатност.
У три учионице, по потреби и четири, уз неколико службених просторија обављан је велики посао, уз добру организацију и неку врсту посвећености.
Захваљујући Заводу за заштиту споменика културе Крагујевац и г-ђи Жаклини Милановић сазнали смо причу о овој грађевини. Зграда старе поште у Аранђеловцу је објекат који поред историјског значаја за развој ПТТ саобраћаја има и значај као вредно градитељско наслеђе градске архитектуре 20. века.
То је спратна зграда правоугаоне основе са високим приземљем и таванским простором. Четвороугаона кровна конструкција покривена је бибер црепом а снажно изражена групација димњака у централном делу габарита доприноси визуелном заокружењу силуете објекта...
Спрат је од приземља одвојен узаним венцем док је кровни венац јаче изражен...
На основу сачуваних података да је у Аранђеловцу 1872. постојала пошта, претпоставља се да је ова зграда у то време већ била завршена.
СО Аранђеловац ју је 6.3.1991. прогласила за споменик културе.
Из богате историје ове зграде, занимљив је детаљ који наводи Милорад Михајиловић Миша. Он тврди да је у једној од просторија на спрату последњу ноћ пред стрељање провео „Горски цар“ из романа Светолика Ранковића.
Наравно, зграда је мењала намене и функције. Наравно и даље су практиковани извођење наставе, па и завршни испити, у радним или другим просторијама предузећа и установа за чије потребе су повремено организоване групе полазника.
Кад помињемо посвећеност, поновимо чињеницу да су првих година управници тај посао обављали волонтерски, бесплатно, а нешто касније скоро бесплатно. Прво је то био Срба Марић, затим Коста Филиповић школске 1958./59., а затим опет Срба Марић за симболичан хонорар, све до марта 1961. На чело Установе, као плаћено лице тада долази Јован Радисављевић, а после су се низали његови наследници међу којима и Рајко Митровић, Миленко Јанковић, Невенка Ђорђевић Матијевић и Душан Бањац.
Низали су се и течајеви. Од оних првих керамичара, металаца, грађевинаца, свом времену прикладних занимања, у каснијим годинама настајали су па и нестајали многи други образовни облици организовани под кровом Радничког универзитета.
Поменимо само неколико: кројење и шивење, дактилографија, женски фризери, санитарни минимум, синдикални и слични курсеви, настава и припрема за ванредно похађање односно испите у средњим и радничким школама. У новије време течајеви информатике, провере знања (завршни испити) за бројне образовне облике.
Дакле десетине и десетине занимања, хиљаде свршених полазника.
Сви они су, поневши знање стечено на поменутим течајевима и курсевима одлазили на своја радна места зарађујући за своје и животе својих породица. Неки су започели и самосталну занатску делатност. Уживали су велику благонаклоност и подршку службеника Радничког универзитета колико је било могуће.
На неки начин време вишемесечне сарадње током обуке превазишло је обичан пословни и развило неку врсту покровитељског односа. Иначе, сматра се да у граду нема куће из које бар једна особа није прошла кроз неки образовни облик Радничког универзитета.
Разумевању једног времена и феномена у њему, од значајне помоћи могу бити детаљи за које се то, на први поглед, не би рекло.
Али, број и разноврсност течајева, семинара, курсева и других образовних облика, а нарочито број полазника, сведоче о времену у коме се то све одвијало. То је барометар, огледало начина живота и потреба грађана Аранђеловца, његове привреде, брзине и праваца развоја.
Био је то лакмус папир за оцену стања економије и друштвених делатности, увећање привредних капацитета и броја запослених, прелазак на новије технологије и начине привређивања. Није тешко препознати период притиска на сеоско становништво да прелази у градове и фабрике. Нешто доцније видљив је напор да се едукацијама, агромерама, организовањем друштвеног живота и изградњом инфраструктуре, побољша пољопривреда и стимулише задржавање у сеоским домаћинствима. У том смислу могуће је препознати владајућу идеологију и стратешке правце којима је водила друштво.
У оквиру владајуће идеологије одиграла се 80 – тих година 20. века, замена сасвим солидног школског система чувеном „шуварицом“ од које се, чини ми се, још нисмо опоравили. Између осталог нестало је припремање средњошколских кадрова системом који данас покушавамо да обновимо под именом дуално образовање. Ту празнину у практичном образовању будућих непосредних носиоца производње робе и услуга у значајној мери су попуњавали Раднички (или народни) универзитети. Они су се и даље бавили ефикасним системом обуке за непосредне,практичне радне операције и занимања.
Прилагодљивост овог система и његова статусна незахтевност били су на испитима свих година свог постојања. Није тешко доказати да је овај вид образовања оставио видан траг у животима људи, привреде и друштва у целини.
Већ је напоменуто да је увећање врста и броја програма Радничког универзитета проузроковало, условно речено, њихову поделу у две групе.
Осим образовног од самог почетка рада Установе кренуо је и програм културе. Првих година углавном су га чинила предавања на различите теме, изложбе слика и скулптура, књижевне вечери. Сви ти програми доживљавали су одличан пријем пред бројном публиком.
Међутим, пресудно за велики напредак ових и програма Радничког универзитета у целини, било је преузимање и биоскопске делатности.
Испоставиће се да ће то Аранђеловчанима коначно омогућити достојан простор за филмске али и низ других културних и (прикладних) забавних програма.
Према Ранисаву Лазаревићу („Снови и љубави Аранђеловца“) у граду на Кубршници прву филмску пројекцију приредиле су окупационе (Аустроугарске) власти током Великог рата. Наравно да је избор филмова био у функцији окупаторских интереса.
Ни касније, између два светска рата Аранђеловац није имао свој биоскоп. Путујуће бискобџије повремено су (слично као и позоришта) приређивали програме у неком од једнократно адаптираних простора. Бивало је то у „Старом здању“, Кур – салону, башти кафане Вулићевић, Соколани а врло често у хотелу „Српски краљ“. И управо је тај хотел након Другог светског рата преуређен у биоскоп. Звао се „Партизан“ и пословао је у саставу Електричног предузећа.
Налазио се у Главној улици, у згради у којој је касније била дирекција Трговинског предузећа „Колектив“ а данас у том простору ради тзв. мала Пошта.
Биоскоп „Партизан“ је имао 260 седишта на олајисаном поду, и две лепе балконске ложе. Биоскоп није имао позорницу него само платно за пројекције и то само неколико метара од првих редова гледалишта. На дворишној страни, на врху спољних степеница, налазила се билетарница.
Оснивање и брз развој Радничког универзитета мотивисали су тадашње власти да му прикључе биоскоп „Партизан“ као природан амбијент за ову делатност.
Међутим, и то није било довољно за трајно решење дугогодишњег проблема адекватног биоскопског простора Аранђеловца.
Пошто је биоскоп „Партизан“ био у доњем делу града, број његових седишта и локација изискивали су додатна решења.
Она су нађена опремањем Сале кнежева хотела „Старо здање“ са 260 седишта и пројектором за приказивање филмова, додуше на уској траци. Сала кнежева је иначе коришћена и за друге програме културе а филмови на уској траци приказивани су и у неколико села наше општине. Нека од њих су, касније, у оквиру својих Домова културе у прописно опремљеним салама (Даросава, Стојник, Раниловић, Орашац) врло често или редовно организовали филмски или (и) концертни програм.
Што се тиче Аранђеловца, било је јасно да је неопходна изградња нове велике дворане за филмски, позоришни, концертни и забавни програм.
Тако је град дошао до дворане „Парк“. Она је убрзо постала култно место и средиште културних, забавних и других врста пробраних програмских садржаја.
У службеној белешци, тадашњи руководилац (Управник) Установе, Срба Марић пише: „...Свечано отварање дворане „Парк“ учињено је 16.IV.1960.г. уз говор Радована Толића, председника Социјалистичког Савеза Радног Народа (ССРН) Аранђеловац и богат културно – уметнички програм који је трајао два дана, уз учешће ансамбла „Коло“, филма „Влак без возног реда“ и познатих извођача народних и забавних мелодија...“
Дворана „Парк“ је, у свом времену, била једна од најлепших у Србији, изван Београда. Имала је 701 седиште и то: 360 у доњем делу партера, 180 у горњем делу партера( дакле 540 места у партеру) и 161 седиште на балкону. Дворана је поседовала (и поседује) пространу позорницу (150 метара квадратних) и хваљену акустику.
Не заборавимо трибине, књижевне и друге вечери културе које су и даље успешно организоване.
Очигледно је да су службеници Радничког универзитета умешно и успешно сарађивали са филмским дистрибутерима, извођачима и организаторима програма који се одвијао под кровом ове Установе и другим просторима.
Наравно, то важи и за широку сарадњу у самом Аранђеловцу. Поменимо овде само два примера
Радио Шумадија се први пут огласила 22. маја 1972. године из кино – кабине дворане „Парк“ а у саставу Радничког универзитета у коме је остала све до 10.9.1973. године када започиње свој професионални живот.
Захваљујући сарадњи са Смотром уметности „Мермер и „Звуци“ устројена је филмска ревија у дворани „Парк“.
Сваке године, прве недеље у септембру, у петодневној ревији са 8 -10 филмова, Аранђеловчани су имали привилегију да виде домаћа филмска остварења која (најчешће) још нису ни кренула у биоскопе. Репертоар смотри као што су Кански фестивал, Фест, Пула, Венеција и тд. убрзо је стизао у град под Букуљом. Колико је то брижљиво рађено види се из чињенице да је селектор, односно уредник, те ревије био Милутин Чолић. Да се подсетимо реч је о угледном филмском критичару и једном од оснивача култног „Феста“.
У складу са тадашњом праксом давања имена припадника антифашистичког покрета и НОБ – е, Установа је понела име „Станислав Сремчевић Црни“.
Станислав Сремчевић Црни, металски радник, рођен је у селу Гунцати код Кнића 1910. године. Члан КПЈ постао је 1936. а у народноослободилачку борбу одлази одмах, 1941. године. До септембра 1942. године деловао је у Аранђеловцу и околини а затим одлази у Београд. Међутим, после неколико месеци бива откривен и 15. фебруара 1943. у сукобу са специјалном полицијом на Пашином брду губи живот.
За Народног хероја проглашен је 5.7.1951. Његови земни остаци похрањени су у Алеји бораца народноослободилачке борбе на Новом гробљу у Београду.
Промене начина живота, а од краја 80 – тих година 20. века и тектонске политичке промене нису поштеделе никог. Рат на просторима Југославије, распад заједничке државе, санкције и међународна изолација Србије, одразили су се, наравно, и на рад Радничког универзитета. Били су то тешки дани за све у овој држави.
Скоро сви Аранђеловчани су на неки или на више начина били у сарадничком односу са Радничким универзитетом свих година његовог постојања. У пуној мери то се односи и на моју маленкост.
А о периоду од маја 1995. до марта 2000. године могу да говорим као непосредни сведок односно као тадашњи и последњи директор Установе. Већ прве од тих 5 година повратили смо и поново устројили редован (свакодневни) филмски, позоришни, концертни и друге прикладне програме у дворани „Парк“, унапредили и осавременили рад у Центру за образовање.
Измирили смо сва дуговања, подмирили све рачуне и фондове, обновили какво – такво загревање дворане, повратили поверење гледалаца и пословних партнера.
По рачуници филмских дистрибутера дворана „Парк“ је крајем 90 – тих година прошлог века била најуспешнији биоскоп у Србији.
Наравно, чекало нас је много озбиљних послова везаних за ентеријер дворане и пратећих просторија.
А онда се десила злочиначка НАТО агресија. И у време бомбардовања дворана „Парк“ је приређивала солидно посећене филмске представе. Истовремено, у подрумском простору (испод бине) организовали смо етно, музичко – поетске и сличне програме под насловом „Ово је земља за нас“.
Крајем те ратне године општинске власти су саопштиле своју оснивачку вољу: спајањем Установа Дом омладине „Иво Лола Рибар“, Радничког универзитета „Станислав Сремчевић Црни“ и Дома културе у Партизанима (Даросави) формираће се Центар за културу и образовање општине Аранђеловац.
До краја те 1999. и првих месеци 2000. године обављани су бројни организациони послови и формалности. А 31. марта 2000. Раднички универзитет је престао да постоји. Његови програми, имовина и запослени ушли су у састав Центра за културу и образовање који, дакле, постоји од 1.4.2000. Прошле године је прославио 20- годишњицу, тврдим успешног, рада у коме сам, такође, учествовао прву половину тог периода (10 година) као уредник програма. Било ми је велико задовољство.
Душан Бањац
Аранђеловац, октобра 2021. године
