27/08/2026
СПО НЕМА ПРАВА НА ГРЕШКУ
Од деведесетих до данас, имали смо јасан програм и јасан циљ.
СПО је као странка настао 14. марта 1990. године, као потреба и тежња српског народа за слободом, и био је симбол борбе против тиранина и диктатора, какав је био Слободан Милошевић, његове сумануте политике и његовог поретка.
Били смо глас разума, аларм у друштву и симбол отпора.
Борили смо се на улицама, на трговима, у парламенту, у медијима. Чланови и симпатизери странке били су хапшени, премлаћивани, праћени и убијани.
На самог лидера покушана су два атентата. Чудом је преживео, а најближи сарадници, функционери, прваци и синови странке изгубили су живот на крвавој Ибарској магистрали. Ко год је искрено пратио и следио Вука, морао је да зна да ће уз њега бити мета. Свесни тог ризика, многи су ушли у беспоштедну борбу са злом.
Били смо носиоци свих промена и оснивачи свих савеза: ДЕПОС-а 1992, Коалиције „Заједно“ 1997. и ДОС-а 2000. године.
Није била могућа ниједна промена без СПО-а.
Препознати од почетка као такви, били смо уништавани. Били смо сами против свих.
Са јединственим програмом, који је написан и непромењен већ 36 година. Сметали смо не само режиму деведесетих, већ и многима из опозиције.
Јер смо увек јасно и гласно говорили и залагали се за све оне вредности које су нас некада красиле као народ:
Србија у Европи, Европа у Србији. Србија у Северноатлантској алијанси. Србија у савезништву и што бољим односима са САД. Децентрализација државе. Раскид са комунизмом и отварање УДБ-иних досијеа. И, наравно, враћање уставне парламентарне монархије.
Били смо за очување највеће државе Јужних Словена, у којој су сви Срби живели заједно; против свих ратова, против ратних злочина и злочинаца, увек за истину, против које су се борили сви – од владајућег режима до других опозиционих странака и њихових шефова.
Знали смо да препознамо комунистичко зло увијено у обланду „српског национализма и православља“.
Док смо носили флорове за страдалима у Сарајеву, при опсади града од стране ЈНА, и војске РС за то време појединци из опозиције пекли су и јели јагањце на Палама. Гле чуда – са оним људима за које ће само пар година касније Међународни трибунал у Хагу расписати потернице због ратних злочина почињених на просторима бивше државе.
А онда су ти који су јели јагањце са таквима и били њихови гости, када су дошли на власт те 2000. године, избацивши СПО из савеза који је баш он основао, управо у нашим просторијама у Кнез Михаиловој, кренули да хапсе своје домаћине, који су их гостили на Палама, и да их испоручују Трибуналу.
Вероватно деведесетих нису знали ко су ти људи, за разлику од нас.
Постали смо МЕТА многих због истине.
Истина је свима сметала, а, наравно, највише Служби. Зато су желели да нас униште и успели су у томе. Власт и опозиција удружили су се против нас и разарали странку која је имала 800.000 чланова.
Истину је увек опасно рећи у земљи Србији, чак и када се десила у далекој прошлости, а камоли данас.
Када се каже да је генерал Драгољуб Михаиловић био за обнову Краљевине Југославије, никакве УДБ-ине мапе „Велике Србије“ из деведесетих тада нису постојале, нити их је тада цртала ЈВуО. И Тито је хтео.
Југославију, али, наравно, са променом државног уређења.
Истину треба рећи, а онда крећу напади од такозваних УДБ-иних четника и УДБ-иних патриота из деведесетих, који су цртали мапе некакве „Велике Србије“.
(А данас нема народа да попуни ни ову Србију што нам је Бог дао и у аманет оставио. Села су пуста, градови се празне, све више људи одлази из земље у потрази за бољим животом, све више људи умире, а све мање се рађа.)
И коме треба држава и пуста земља без људи?
Опасно је то данас рећи. А још је опасније прозивати оне који су деведесетих чинили ратне злочине.
Зашто смо страдали као странка?
Па због истине коју говоримо.
УДБА је од деведесетих разваљивала странку на два начина:
Наравно, криви смо ми што то нисмо приметили.
Први начин: У странку су се убацивали људи који су, чак, игром случаја успели да дођу до председништва и да својевремено буду и њени потпредседници. Они су били најгори. Правили су своје странке на свакој кривини и у свакој невољи која нас је снашла како би ослабили СПО – и 1998. и 2017. године, а и много пре.
Друго, у странку су улазили и они који су видели начин да се окористе и заврше своја посла. То је та такозвана интересна група СПО-а, која никада за странку ништа није урадила, а добила је много.
А онда су побегли, окренули леђа тадашњем лидеру, идеологији и својој странци и прешли у друге странке.
Најбољи пример су наша два одбегла посланика, који су данас у СНС-у.
Од деведесетих су били посланици и функционери, који се чак у Скупштини нису ни јављали за реч док су били у СПО-у. Интересџије које су се пробиле до председништва.
И који данас највише нападају СПО, износећи гнусне лажи да су још увек са нама. А разрешени су одавно својих дужности.
СПО су уништавале и лоше процене и лоши савези.
Из ДОС-а, по налогу УДБ-е, били смо избачени. О томе сведочи Вилијам Монтгомери у својој књизи „Кад утихну аплаузи“. Како је то заправо било.
Савез из 1999. године нико није могао да разуме, као ни наше учешће од три месеца у њему. Чак и када се десила Ибарска.
Подржали смо све оне који су обећавали бољи живот и Европу. Па тако и ЛДП, ДС, ДСС, а на крају, те несрећне 2014. године, и СНС, под велом Европе. И нисмо били преварени само ми, већ и српски народ.
А једини кривац је, наравно, по мишљењу „народа“ – ко други него СПО.
Такав је наратив у Србији Александра Дугина.
Занимљиво је да су они који су нас те 2014. године гурали у савез са СНС-ом присиљавали градске и локалне одборе да ту причу подрже.
Управо они који су само три године касније основали ПОКС и, забога, нису могли да истрпе савез са СНС-ом, (А они направили тај савез) запалили су заставу СПО-а на Равној гори – не лично, наравно, већ преко организованих навијачких група.
А данас је 90 одсто њих у редовима СНС-а, чак три наша бивша потпредседника странке.
Ко је то могао да зна?
Савезе које су странке правиле, народ је опраштао и демократама, са социјалистима и свима, осим нама.
Јер нико и не тражи да се отворе тајне књиге смрти, осим нас. Нико није за евроатлантске интеграције, осим нас. Јесу многи, али само на речима.
Криви смо што уљезе нисмо прочитали на време и нисмо их удаљили из странке. Због тога смо платили највишу цену.
Друго, нисмо могли да будемо против нашег изворног програма из деведесетих, само зато што је у неком тренутку ту исту политику заступао Тадић, Коштуница, Јовановић или Николић.
Али јесмо криви јер смо морали да знамо да нас такви никада неће одвести у Европу.
У Европу се не иде преко Пекинга, а тек не преко Москве.
Не могу се чекати Руси на Дунаву и бити за диктатуру, гулаге и колхозе, а ићи у цивилизацију.
То не бива.
Где је СПО данас? На почетку, као и деведесетих.
Још увек се у странци налазе неколицина бахатих појединаца који опструишу рад странке, баш као и они пре њих.
Изборићемо се са њима.
Не може се подржавати Ћациленд и у њему припадници ЈСО-а, а одавати почаст на Ибарској.
Не може се бити за Европу, а одржавати антиевропски курс.
Бити са Боканом, Дачићем, Шешељем и Вулином на истој страни.
Увек смо уз свој народ и уз своју децу и за њихову будућност.
Нема Србије без младости. То је потенцијал и највећи капитал једне државе.
Зато им дајемо безусловну подршку да истрају у својој борби, јер то је уједно и наша борба и борба свих часних људи – а има их много.
Не може се бити за диктатуру и аутократију зарад личне користи и сопствених интереса, а на штету своје државе и против будућности једне земље. Може, али онда нисте наши и нисте са нама. Идите у СНС...
Многи су отишли пре вас.
Нико вам не брани.
Идите и подржавајте зло...препознаће вас и већ вас препознају.
Добићете награду, за тај ангажман. А нас оставите на миру. Такви нам нису потребни.
Потребни су нам прави људи, а таквих имамо.
Студенти да погреше могу... млади су.
Њихове грешке би, и да постоје, биле безазлене.
Али СПО нема права више на грешку.
СПО је свим срцем за студенте!
Колубарски Окружни одбор СПО
