Историјске српске престонице препуштене су данас перспективи провинцијалног трајања и чамотињи, а поједине чак и туђој управи. Лишене не само властелинске моћи, утицаја, угледа и сјаја, оне су по правилу загасиле дух предузимљивости и амбицију, задржавши само једно умирујуће и необавезно сећање на дане старе славе из којег не произилази никаква дужност низакога. Чак начин неговања тога сећања на д
остојнију прошлост недвосмислено указује на жељу да се њиме само надокнаде губици које производи садашњост и актуелне ускраћености. Тако се опомињућа свест о улози и значају места, које му је национална историја већ једном доделила, претвара у компензацију и мит који само употпуњује хоризонт паланке у који су се затвориле историјске српске престонице.
Том паланачком хоризонту припада и ваздања спремност да се за све окриви Београд, као актуелна престоница, централно седиште стварних моћи и суштинско одредиште метрополизације живота у Србији данас. Колико је истинита толико је и неаутентична и претворна та увежбана бирократска игра премештања одговорности, уиграна вештина паланке да све пребаци на рачун Београда. Далеко од тога да је Београд у свим тим стварима сасвим невин, јер он, као неприкосновени центар дубоко централизоване српске државе, снабдевен искључивим атрибутима једине престонице, не само да ведри и облачи по Србији, него је својим силама увелико превазишао оквире послова и почео да утиче чак на метафизички план, где се концептуализује сам смисао живота у једном нараштају. Тако је однос Београда и Србије сасвим читљив у дијалектици категоријалних метафизичких опозита присутно – одсутно . Узбуђења, вредности, па и сама стварност, могу да се стварају и одрже само у Београду, тамо се мора бити присутан, е да би се уистину било, а све што постоји по унутрашњости Србије у дубокој је сенци и под знаком питања, стављено у заграде и небитно и као такво дотрајава у виду реалног привида у којем је свако прегнуће излишно и унапред осуђено на пропаст и бездан заборава. Србија тако постаје један тамни вилајет у којем је свака егзистенција и судбина случајна и њен се пут стропоштава право у бунар, а Београд се онда издваја као једина тачка светлости, то јача и светлија што јој је позадина тамнија. Међутим, није Београд крив што природна тежња воље за моћ, да се шири, нигде не наилази на отпор прегнућа другачијег усмерења. Не може Београд да буде искључиво одговоран што су вароши по Србији, па чак и бивше престонице, изгубиле меру самопоштовања и потребу самопревазилажења. Ваљда барем о нечем одлучују и тамошњи прваци и угледници, политичари, ствараоци, предузетници и сви други који тако комфорно воле да се скривају иза прецењеног значаја оних који су наведени као први. Наиме, тачно је да је све у Београду, владајуће и опозиционо, владино и невладино, приватно и јавно, на један нагонски начин свесно свога системског преимућства и спремно да га заступа и брани као једном за свагда стечени привилегиј, али је и пасивност људством и територијом обимније унутрашњости, та спремност да се пред питањем одговорности за усмерење и стање нације све свали на Београд, само саставни део једне исте београдске престоничке парадигме.
Комформизам, лични каријеризми, рајетинско башкарење паланке у разрешењу од личне одговорности, с једне, и европски сјај београдске метрополе с друге стране, само су крајности спрегнуте у јединствену структуру која регулише токове вредности и живота у данашњој Србији, а која је већ названа београдизација Србије . Београдизација и није друго него више социологизирајући назив за оно што се, некада као зла слутња, а данас као реална претња, с историјско-епском интонацијом назива свођењем Србије на београдски пашалук. То је можда и најконкретнија слика зла које је српској култури и националном бићу нанела комунистичка револуција и режим Титове Југославије. Суочено са експлицитном осудом великосрпског национализма, у име које је најпре отвореном терору, а потом сублимираним облицима репресије, био подвргнут чак и мали српски човек, национално биће је налогом опстанка и одржања било позвано да се прилагођава. Као да се у колективном памћењу није могао пронаћи прилагођенији модел одржања за дати обим репресије од оног који је изграђен за турског вакта и зулума. Тако је српско национално биће, увелико задојено грађанским вредностима и европски формирано, прилагођавајући се запту комунистичке револуције и адетима самоуправног социјализма, морало да пробуди рајетински атавизам и да по историјској скали регредира до пререволуционарне форме обликовања живота изграђене у оквирима београдског пашалука.
Ако демократске промене у Србији имају карактер и снагу новог друштвеног уговора, процес децентрализације и деметрополизације државе и друштва је непосредно предстојећа неминовност, а са ширег националног становишта он има и одлике националног ослобођења. Тамо одакле је једном буђење Србије и кренуло, где је резервоар народне воље и енергије обнове, природно је да отуд крене и овај талас еманципације, из државног и државотворног средишта и националног срца Србије, из Шумадије и прве престонице обновљене Србије, из Крагујевца. Национално важни послови који су у Шумадији и Крагујевцу започињали украсили су концем дело. Крагујевац и данас припрема један нови почетак, са свечаним намерама, позивајући Србију на сабирање у сопствени и поуздан основ, на враћање у сопствени историјски и цивилизацијски коридор.
Модерна Србија је настала у првој половини XIX века као локална самоуправа у Крагујевцу. Ту је она, изградњом првих националних институција образовања, културе, политике и права, определила сопствени европски идентитет. Између националног и европског, у целокупној докомунистичкој историји модерне Србије, стоји знак једнакости. Данашња европеизација Србије не може да успе ни као бриселска, а камо ли београдска идентитетска хирургија. Ступање Србије у европску заједницу просвећених народа није питање спољне политике и неће се догодити као вешт дипломатски маневар. Зато што је то унутрашње питање организације и дистрибуције заједничких вредности. Европске вредности не могу у Србији да се приме као имплант јер су сопствена тековина у статусу потиснуте баштине. Дисконтинуитет са наслеђем поретка успостављеног силом комунистичког терора и повратак сопственом грађанском наслеђу представља свечану, шумадијску капију за поуздан улазак у Европу.
Слобода као извор приватне иницијативе и социјално одговорна држава као партнер у грађењу тржишта које напредује.
Човек, то је слобода, и само она зна за одговорност. ена материјална и духовна добра могу да чине истинско богатство зато што се само у елементу индивидуалне слободе човек потврђује као продуктиван. Због тога нису квантитети оно што разликује државу од обданишта. Све политичке конструкције које врхуне у неком од модалитета покровитељске, усрећитељске, очинске државе, јесу уговор са ђаволом. Ђаво најпре засипа наградама. Захтев за извршење дела он испоставља на крају. Пошто је већ успео да плати, дариваном препушта драму самопрепознавања у улози предујмљеног испоручиоца. Заплет је увек исти, тражи се душа, човек сам, а то је слобода.
Држава која нема право надзора над личном слободом појединца није држава која би смела да прихвати дужност бриге за његову личну срећу. Од давнина знамо да човек не може бити срећан сам. Заједница је услов његове личне среће, а она се успоставља у медијуму размене. Заједница шира од породичне заједнице љубави, заједница грађана, обликује се као тржиште, било као трг, место комуникативне размене и јавности полиса, било као тржница, када заједница на истом месту размењује материјална добра. Грађанско друштво, то је тржиште. Заштита тржишта је основна брига државе, а његова сигурност је еквивалентна сигурности права на власништво.
Транзициона приватизација с пања је извор опште несигурности и кризе државе. Тај процес мора бити окончан брзо и не без остатка. Држава се појављује као фактор стабилизације поверења и као носилац социјалне одговорности. Због тога стратешки значајна, крупна имовина, мора да остане у јавном власништву, јер је она основ државних гаранција. Међутим она нити треба нити може да буде конкурентска претња приватном капиталу на тржишту. Она треба да представља изазов за партнерство приватног и јавног сектора које побуђује инвестициону активност. Таква активност је једини здрав облик трајног превазилажења социјалних тензија кроз стварање услова за пуну упосленост.
Таква држава не стоји изнад нити изван тржишта. То није држава стражар, нити држава полицајац, њена метафора није униформа. То је држава чиновник, њена метафора је кружни шалтер, али само у таквој држави и униформа може да добије своје грађанско достојанство. Таква држава не води друштво ка коначном стању ствари нити једне задате утопије. Она прати живот на путу који граде слободни појединци повезани мноштвом предузетих послова. Управљање правилима, која више препознаје у живој делатности него што их за њу прописује, она премерава у односу на једну, чини се, опште прихваћену тежњу: стварање и одржање екстензивне и јаке средње класе која је реално способна и расположена да троши.
Таква држава, у суштини, почива на једној признато шумадијској црти, а која је заправо срж универзалне људске довитљивости – то је природна и здрава потреба да се напредује.
