09/02/2020
Ova prica pocinje davne 1907. godine, kada se u leskovackoj porodici Stojanovic zvanoj Tabak , rodilo trece zensko dete, koje je krsteno imenom Smilja.
Rasla je pored dve sestre i dva brata, u velikoj porodici , i bila je omiljena
Krasio ju je stalan osmeh, nikada se nije ljutila, i svima je volela da pomogne.
Zavrsila je leskovacku Gimnaziju i tu je otkrila da je jako zanima crtanje.
Njen otac kao vidjen i poznat Leskovcanin, prepoznaje njen talenat i podrzava njenu zelju da se usavrsi na polju slikanja i upisuje je
u Umetnicku skolu Petar Lubarda u Beogradu.
Istine radi , u to vreme to je bio takozvani nastavnicki tecaj ( naziv iz onog vremena , oko 1920. godine), koji je Smilja sa uspehom zavrsila.
Smilja je bila veoma vedrog duha, vesela i saljivdzija, pa kad god je trebalo negde da se ide, da se nesto uradi ili pomogne, Smilja je vrlo rado pristajala.
Svima je rado pravila drustvo ili bas, te joj tako dat i ostao nadimak Smilja Bas.
Njena najbolja drugarica u Umetnickoj skoli, sa kojom je nastavila druzenje sve do svoje smrti, bila je poznata i priznata jugoslovenska slikarka Vera Cohadzic.
Puno su drugovale sa Verom, kao dve nerazdvojne , istinske drugarice.. Vera je cesto dolazila u posetu Smilji i njenoj porodici u Leskovcu.
Koliko su bile dobre drugarice, svodoci cinjenica da je Vera poklonila po jednu svoju sliku svoj deci Smiljinih brace i sestara koje su i dan danas u njihovim privatnim kolekcijama.
Po zavrsetku skolovanja u Umetnickoj skoli, Smilja dobija svoje prvo mesto sluzbovanja i to je bila gimnazija u Senti.
Senta je malo mesto i Smilja se tamo lepo uklopila, ali je vrlo brzo i napredovala te posle kratkog vremena dobija radno mesto u vecem gradu i vecoj gimnaziji u Velikoj Kikindi.
Usput Smilja je vredno crtala i usavrsavala svoje znanje
Sve to se desavalo pred pocetak drugog Velikog rata.
Medjutim, predratna previranja i razlicita komesanja, uticu na cinjenicu da Smilja dobija depesu da se vrati u svoj rodni grad.
I tako Smilja ponovo pocnje da gradi svoju pricu i crta svoje slike, ovaj put u svoj rodni grad.
Dolaskom u Leskovac, odmah biva postavljena za nastavnicu crtanja u leskovackoj gimnaziji.
Paralelno sa radom u skoli, Smilja je marljivo radila i pripremala kolekciju svojih slika u domu svojih roditelja.
Negde posle rata, prvi put oseca da nesto nije u redu sa zdravljem.
Pocinje da poboljeva, a na njenu nesrecu pocinju da poboljevaju i deca njene brace koji su u medjuvremenu zasnovali svoje porodice.
Ona je tada zivela u roditeljskoj kuci, zajedno sa bracom i njihovom decom.
Njene sestre su vec zasnovale porodice i zivele u drugim krajevima grada.
Smilji je tada postavljena dijagnoza giht i ona je pocela da se suocava sa cescim veoma jakim bolovima.
Pored toga, pocinju da poboljevaju i njeni bratanci i bratanice i Smilja je suocena sa jako teskom zivotnom situacijom, ko ce brinuti o njoj!
Tada brigu o Smilji preuzimaju njene sestre.
Dotle vredna i uvek nasmejana Smilja, usled saznanja da je njena bolest neizleciva, pocinje da pada duhom.
Ona koja je uvek bila spremna da pomogne svakom, odjednom se suocava sa cinjenicom da je porodici na teretu. U jednom tako teskom trenutku, unistila je sve svoje slike.
Njen sestric je uspeo da sacuva jednu jedinu njenu sliku i to je upravo njen autoprtret. Ta slika je danas u vlasnistvu sestrica Smiljinog u Beogradu.
Umorna, razocarana, depresivna, Smilja umire 1958 godine.
Sahranjena je na groblju Sveti Ilija u Leskovcu, pored svoje najblize familije.
Ostala je upamcena kao prva leskovacka skolovana slikarka.
Smilja jeste bila prva leskovacka slikarka. Prokrcila je put mnogim zenama u Leskovcu da krenu put *muskih profesija*.
Smilja pociva na Svetoilijskom groblju, ali nije dobila zasluzeno priznanje makar jednom malom spomen plocom kao podsecanje na prvu slikarku naseg kraja.
