02/07/2026
Знамените жене српске културе и уметности (31):
Вукосава Вука Велимировић (Пирот, 30. јун 1888 - Београд,12. децембар 1965)
Урош Предић (1857 - 1953), Портрет вајарке Вукосаве Вуке Велимировић, уље на платну,
425 × 403 мм,1924, вл. САНУ-а, Београд:
Вукосава Вука Велимировић је била прва српска вајарка. Велика је неправда што њено име данас потпуно прекрива вео заборава. Њен вансеријски таленат први је запазио њен професор, вајар Ђока Јовановић. Одмах после Првог светског рата, млада и амбициозна упутила се у тадашњу уметничку престоницу света.
У Паризу прво се усавршавала у атељеу чувеног Антоана Бурдела који је за њу рекао:
- Срећан сам што ми се даје прилика да још једном констатујем колико је српска нација интелектуална и уметничка. Госпођица Вука Велимировић у сродству је, као вајарски таленат, са вашим српским мајсторима. Њене бисте су моћне, а лица сјајна.
Школовање је наставила у Риму, на Уметничкој академији, али и у атељеу Етора Ферарија, а захваљујући бисти чувеног баритона Матеаса Батистинија, њено име први пут је доспело у светску штампу, уз епитет Ла фемме ду јоур ("лепотица дана"). Средином двадесетих година пут је враћа у Париз, где ће с успехом излагати до почетка Другог светског рата.
Вукосава се ту посвећује углавном историјским темама, па тако израђује скулптуре Мајке Југовиће, Јерине Бранковић, Милице Хребељановић, Ане Немањић, Јелене Анжујске, Јефимије, Симониде Немањић, Јелене Лазаревић Балшић Хранић, Вукосаве, жене Милоша Обилића и многе друге. Истакла је да је увек желела да остави иза себе нешто трајно, што ће бити од користи читавим поколењеима, па је управо зато одрадила велики број знаменитих женских српских личности из историје, за коју се током живота изузетно интересовала.
О великом пријатељству са Урошем Предићем сведочи десетак писама које чува Историјски архив у Панчеву. У једном од њих сликар пише:
- Ја сам Вас у себи назвао делија-девојком, од првог часа кад сам Вас угледао, стаситу и праву као јела... - пише јој сликар у једном писму. Урош Предић је 1926. године насликао портрет ове српске уметнице, а слика се чува у САНУ.
Данас име Вукосаве Вуке Велимировић прекрива вео заборава, макар у њеној земљи. Странци је далеко више цене па је уврштена у британска и америчка издања Речника западних вајара у бронзи, као и у Биографски речник вајара двадесетих и тридесетих година 20. века.
Клањала јој се цела Европа, а ми смо је бацили у ђубре
,,Не бих подсећао на бриљантну каријеру Вуке Велимировић, ове изузетне уметнице чије величанствено дело, да поменем само ‘Енигму’, ‘Судбину’, ‘Медицину’ - моји читаоци већ познају. На Салону независних она је изложила портрете брата Веље и књижевника Рене Глоца. Моћна изражајност и шарм који задивљују гледаоца уврстили су је у најзначајније скулпторе данашњице. Путујући светом, она је у многим земљама оставила истинска ремек-дела, али хтели бисмо да Француска буде привилегована у чувању те заоставштине, трагова њене бесмртне уметности...”
Овако је о Вукиним делима у Паризу извештавао критичар ,,Фигароа” 1929. Прва српска школована вајарка (1888-1965) имала је славу и углед у целој Европи. Радила је у Француској, Италији, Шпанији, Турској... најмање у родној Србији. Заправо, о њој се у нашој земљи скоро ништа не зна.
Уметница је за собом оставила око 150 вајарских радова, велики број цртежа, скица и слика, као и никада објављену збирку бајки, песама и кратких прича. Данас се њене бисте и покоја алегоријска/митолошка композиција могу избројати на прсте руке и углавном су у приватним колекцијама.
Оно што сви могу да виде јесу пет алегоријских скулптура које је израдила око 1924. на крову тадашње банке ,,Врачарска задруга” породице Вељковић у Крунској 1, касније турске амбасаде.
Добар део експоната откривен је тек у овом веку, и то сасвим случајно. Јавност се први пут заинтересовала за ову ,,мистериозну” уметницу када је 2007. пронађено десет писама нашег великана Уроша Предића упућених њој између 1924. и 1929. (данас у власништву Историјског архива у Панчеву). Требале су године да се дозна коме је то писао тако нежна, готово интимна писма. Какву-такву слику о Вуки употпунила је свеска-споменар пронађена на бувљаку 2014. Ту је Вука лепила исечке из новина, слике својих радова, критике које су излазиле у француској, руској, италијанској, југословенској штампи... Медијима су се потом јавили и Вукини потомци да допуне биографију својим сећањима на тетку.
О једној ствари се, међутим, у фамилији није говорило: о Вукином браку и уопште о њеном интимном животу. Неку слику о Вукиним најинтимнијим емоцијама можемо да стекнемо на основу писама Уроша Предића. Наш велики сликар, 31 годину старији од Вуке, имао је посебан однос са њом. Упознали су се највероватније за време Првог светског рата у Крушевцу, где је сликар избегао почетком Првог светског рата, а вајарка предавала цртање и лепо писање у тамошњој гимназији. Потом су наставили да се дописују када је она отишла у Париз. Вука је Уроша ословљавала са ,,маестро”, а он њу ,,у себи називао делија-девојком од првог часа кад сам Вас угледао, стаситу и праву као јела...”.
Већ међу првим писмима да се наслутити да је између њих, барем са Вукине стране, било више од пријатељских осећања, које је Предић покушавао да потисне.
,,Свака осетљива, болећива душа, нарочито женска, носи у себи неке идеале и тражи у животу њихово остварење, па не налазећи их у њиховој неостваривој потпуности, излива своју нежност на први предмет који би ма у чему донекле одговарао оној чежњи, и искити и украси тај предмет или то лице свим врлинама... Овако стар и искуством отрежњен, и даље верујем да добро и лепо још није изумрло у овом нашем добу чарлстона и џеза. Колико бих био срећан када бих био онакав каквим ме Ви замишљате! Али ја сам као онај хаџија који је стар, слаб и немоћан пошао у свету Земљу: Никада је неће видети, али целим путем пратиће га срећа и задовољство што се приближује своме циљу. Много поздрава од вашег ‘маестра’, иначе - старог чика Уроша”, писао јој је 12. априла 1924.
Не зна се прецизно када се Вука удала за француског грофа Лисијена де ла Мартинијера, али се из писама види да се развела 1926. и да је брак трајао неколико година. Нису имали деце. Њен брак је био табу тема за читаву фамилију.
А шта нам вели Урош Предић? У писму од 12. маја 1926. пише:
,,Чим сам опазио на омоту вашег писма француски жиг, познао сам одмах и енергичне потезе Ваше чврсте вајарске руке и знао сам да је писмо од Вас, па сам се толико обрадовао колико уопште има места за ту врсту осећаја у срцу једнога старца. Али после, пошто сам писмо прочитао, радост се претворила у дубоко нерасположење. Сетио сам се својих речи када сам Вам писмено честитао веридбу са једним Французом старог и славног имена...
Са ужасом (замишљам) шта је он од вас, вична Српкињо, могао све захтевати. Мада ни сам не знам шта би то могло бити, јер сам провео свој живот у раду и самоћи далеко од тих кругова где се живи, толико наслућујем да је разуздана машта покварених људи у стању да пронађе непојмљиве ствари чиме би задовољили своје бестијалне прохтеве.
Ја Вас разумем, драга госпођо, и колико Вас жалим због једног судбоносног разочарења, још више вас поштујем што сте као права Српкиња заузели тако одлучан став против похоте једног простог западњака. Не могу ничим да вам пружим утехе сем једино овим слабим речима мога искреног поштовања према Вами, ободравајући Вас да не клонете, да истрајете на моралној висини због које Вас, као и због Ваших осталих лепих способности воли и поштује чика Урош Предић.”
У Легату Уроша Предића, при зрењанинском Народном музеју, чува се и позивница за Вукино венчање. Предић венчању није присуствовао, али је позивницу сачувао, а испод ње руком дописао: “Развели се због његових перверсних захтева од жене”.
Ни брак ни развод нису утицали на размењивање нежних речи између Вуке и Уроша.
,,...Мој живот није био ни буран ни много експансиван, али је било у њему горких часова, црних дана и суморних година. И све је то прошло као сан. Од рушевина сам саградио мојој души колибу и сада мирно чекам у њој залазак сунца, гледајући из прикрајка како се око мене гура, ломи, отима и коље у бесној јагми за срећом које нигде нема. Сем тако, у понекој колиби. И ви сте желели и покушали да дођете под кров, али се показало да прокишњава. Ништа за то. Кроз исту деру може и сунце да засије. Ето, драга госпођо Вуко, ја вам рекох што знадох рећи у овоме часу...”, пише Предић септембра 1926. а потом јануара 1928:
,,Штована и драга госпођо Вуко, као што Ђура Јакшић пева својој драгој: ‘Кажи ми, кажи, какво име да Ти дам...’ тако бих и ја Вас радо запитао: ‘Кажите ми, како да отпочнем ово писмо? Како да одговорим на Ваше лјубазне речи, које чине савршен утисак искрености и непосредног израза набујалих осећаја који неодолјиво траже одушке, траже некога кога треба да обасипају својом топлином? И тај неко, то сам ето ја! Ја, стари, скромни раденик, који је провео свој већ доста дуги век повучен у себе, без икаквих претензија на славу, богатство, моћ и све остало за чим људи хрле и стреме, не бирајући средства. А Ви учинисте од тог скромног чиче који се скоро сасвим неопажено губи у монструозној гужви човечанства, не допирући ни до подножја заиста великих људи... Ви начинисте од њега себи један идол којег китите и красите епитетима и врлинама. Не онима које он има, већ онима које Ви жељно у свету тражите, за којима чезнете и жудите овако усамљена и себи остављена у великом туђеном свету. У том вихору тражите једну чврсту моралну потпору, једну котву на узбурканом мору и у невољи падосте на ту мисао да сам ја онај идеал који узалуд до сада тражисте. Тако ја морам да себи протумачим Ваше одушевљење које Вам диктује у перо онако миле, топле и екстатичне речи какве још никада нисам читао на моју адресу. И зато се поново питам шта и како да Вам одговорим. Да л’ да Вас разуверавам ил’ са захвалношћу да примам мирисе Ваше душе? Да ли ја смем то да чиним када себе погледам, себе и своје скромно дело, па кад видим колико далеко заостајем иза оних светлих слика Ваше маште, иза оног идеала за чим Ваша женска природа жељна доброте и скале честитости и поузданости непрекидно жуди? Па ипак, зар би лепо било да Вас свесно разочарам, Вас која сте већ имали у животу толико горких разочарања? Не, драга Вуко, ја то не смем учинити. Сматрајте ме и даље за свог искреног пријатеља, за свог доброг човека и за великог маестра - све то примам из Ваше руке, из Вашег срца, да Вам не бих ускратио бар то задовољство да верујете да таквих људи заиста има. То Вам је утеха и охрабрење, подстрек и потпора за Вашу даљу борбу за опстанак у животу и напредак у уметности. Примам, дакле, овако незнатан и недостојан, топле изливе Ваше чежњиве душе, те Вам из ове моје тихе повучености кличем: не клоните срцем, идите храбро и са поуздањем напред, па ће се појавити и онај срећни дан када ћете себи осигурати поље за вашу уметничку делатност, а можда и наћи у животу човека који ће по истини имати оне врлине којима Ви данас украшавате вашег искреног и преданог пријатеља и колегу, Вашег чика Уроша.”
Вука се више није удавала, али су је пратиле гласине о везама. Причало се да има аферу са славним италијанским тенором Матијом Батистинијем, чију је бисту радила и кога је пратила на турнејама, са којим је делила насловне стране магазина. Неки су јој давали епитет ,,La femme du jour" (Жена дана). То ју је винуло међу звезде.
У Француској је портретисала индустријалце, племство, руске грофове, политичаре, балерину Ану Павлову. У Шпанији је радила портрете маркиза и високих интелектуалаца, а у Турску је отпутовала на позив председника Кемал-паше Ататурка. Велики реформатор је пожелео да му Вука уради портрет.
У Паризу је живела и радила све до почетка Другог светског рата. Последњи пут је излагала 1939, када је на Салону независних представила скулптуру Вукосаве, жене Милоша Обилића, из циклуса српских жена владарки. Овом темом бавила се још од 1933, а остало је забележено да је извајала и Мајку Југовића, Проклету Јерину, кнегињу Милицу, велику жупанку Ану, Јелену Анжујску, Симониду и Јефимију, Јелену Балшић.
По избијању Другог светског рата Вука се вратила у Београд. Излагала је спорадично, пријављивала се на конкурсе, али је редом одбијана. Можда зато што је надрасла средину из које је потекла, можда зато што њен класицизам није био у складу са преовлађујућим соцреалистичким стилом. У Париз се вратила 1951, али није затекла много. Атеље и радови су уништени и опљачкани. Наставила је живот у Београду, на маргинама званичне уметности. Излагала је са члановима УЛУС-а и тешко живела. Када је 1956. поломила ногу, обратила се Удружењу, које јој је помогло са 20.000 дин. Последње писмо сачувано је из 1961, где каже како је у незавидном стању, болесна, две операције су јој погоршале стање...
Умрла је 17. децембра 1965. у 78. години. Сахрањена је у кругу породице у породичној гробници на Новом гробљу (коју је сама дизајнирала). О њеној смрти није остало забележено ни слово у тадашњим новинама.
