Sandzaka Jugosloveni

Sandzaka Jugosloveni Ovo je stranica Levice u Srbiji Marksističko-Lenjinističke orjentacije i direktne demokratije, koja ima za cilj promovisanje humanizma i podizanja svesti..

20/02/2026

Mi Jugosloveni smo narod bez države, naša domovina i dalje živi u svakom od nas. Novonastale granice koje imaju za cilj da nas podele, postoje samo za ljude koji ne vide da ih takoznane "samostalne" države zapravo drže u zatočeništvu.
Ponosimo smo na našu slavnu istoriju, kulturu, zaostavštinu i nasleđe.
Narodni pokret Jugosloveni baštini Jugoslovensku ideju i identitet. Cilj pokreta je povezivanje i razvoj Jugoslovenske zajednice kao i jačanje Jugoslovenske nacionalne svesti.
Zahvaljujemo se prvenstveno već iskusnim i proverenim aktivistima koji su ideje i ciljeve pokereta proširili na teritoriji bivših Jugoslovenskih republika Hrvarske, BiH, Makedonije, Srbije i Crne Gore.
Zahvaljujemo se i vama našim simpatizerima na ukazanom poverenju i vašem interesovanju da pratite naš rad, jer IMA NAS koji ćemo promeniti budućnost i vratiti prošlost za bolje sutra!
Ne postoji mogućnost da Jugosloveni nestanu ako mi to ne želimo.
Živela Jugoslavija.
Narodni pokret Jugosloveni.
[email protected]
@пратилаца

16/02/2026

Slabosti "demokratskih promena" u odnosu na jugoslovenski socijalistički sistem.
Izvesne situacije u kojima su se naše države nastale raspadom Jugoslavije nalazile prethodnih desetak godina jasno su pokazale svu slabost tzv. demokratskih promena u odnosu na jugoslovenski socijalistički sistem. Poplave i zemljotresi su prirodne katastrofe sa kojima svaka iole ozbiljna država mora računati. Ovde možemo pribrojati i požare ali samo u slučajevima kada oni nisu podmetnuti već izazvani ili udarom groma u trula, sasušena stabla ili nepažnjom izletnika.
Danas ove naše države imaju sektore za vanredne situacije a Jugoslavija je na raspolaganju imala miliciju, vojsku, teritorijalnu odbranu, vatrogasne službe, dobrovoljne vatrogasce, hitnu pomoć, avione za gašenje požara. Ali pre svega, socijalistička Jugoslavija je imala jedinstvo naroda da u najtežim situacijama priskoči u pomoć gde god je potrebno. Bilo kroz prikupljanje pomoći ili direktnim učešćem u ugroženim područijima, Jugosloveni su išli s' kraja na kraj domovine da bi pomogli, da bi bili dobrovoljci. Bez obzira što su državi na raspolaganju stajale sve pobrojane i nepobrojane službe, pomoć naroda je uvek bila dobrodošla pogotovo kada je trebalo tražiti nekoga ko se izgubio ili pronaći tragove terorističkih grupa ubacivanih izvana, lokalno stanovništvo je između sebe biralo vodiče, ljude koji su najbolje poznavali tu oblast. Jedinstvo naših naroda i narodnosti ogledalo se, osim u izgradnji zemlje, i u pomaganju unesrećenima (poput zemljotresa u Skopju ili Crnoj Gori) i u ostvarenju bezbednosti. Pored samoorganizovanja, svako preduzeće je u okviru svojih OUR-a imalo i radnu obavezu koja je podrazumevala redovne vežbe za najrazličitije oblike opasnosti i katastrofa sa kojima se Jugoslavija mogla suočiti. Svaki član OUR-a je imao svoj zadatak u okviru radne zajednice, svaki nastavnik je bio zadužen da barem jedanput tokom polugodišta organizuje decu da u redu napuštaju objekat u sklopu vežbi za zaštitu od požara ali i vazdušnih napada kada se išlo u atomska skloništa.
Država je na taj način vodila računa o bezbednosti svih kategorija stanovništva ali i imala na raspolaganju uvek spremne dobrovoljce koji će pomoći kada i gde je neophodno.
Narodni pokret Jugosloveni.
@пратилаца

13/02/2026

Jugoslavija je, ipak, pobedila devedesetih godina XX veka.
Njena najveća pobeda ogleda se u tome što ljudi svih životnih dobi vole i poštuju Jugoslaviju, slave njene heroje, pevaju pesme o njoj, pišu o njoj i što je se njeni neprijatelji boje i danas. Strah od mrtve Jugoslavije i mrtvog maršala Tita je strah od nasleđa koje su nam ostavile Jugoslavija i drug Tito i svega onoga što oni predstavljaju. Zato, o njoj nemojte govoriti u perfektu, već kada ih spomenete, ustanite i naklonite se. Tako se klanjate svima koji su gradili našu slavnu zemlju, u ratu i van rata. Jugoslavija je metafizička sadašnjost i budućnost.
Narodni pokret Jugosloveni !
IMA NAS !
@пратилаца

08/02/2026

Na stadionu Koševo u Sarajevu 08.02.1984. svečano su otvorene zimske olimpisjke igre. To su bili dani uspeha i slave. Jugosloveni će zauvek biti ponosni na svoje olimpijsko Sarajevo.
“Tih dana su gorele olimpijske vatre osam godina kasnije ratne, ipak posle svih godina koje su prošle ja i dalje pamtim lepotu i atmosferu olimpijskog grada”. - Đorđe Libero Škorić
Na fotogfafiji u prilogu je proslavljeni jugoslovenski reprezentativac u alpskom skijanju Jure Franko osvajač srebrne medalje u veleslalomu.
Narodni pokret Jugosloveni
[email protected]
@пратилаца

06/02/2026

Zlo zvano Jugoslavija u narativu nacional-šovinista
Tamnica naroda, antinarodna, antinacionalna, antireligijska tvorevina, diktatura, jednoumlje, komunistička ubistva ''pravednika'', velikosrpska antihrvatska/velikohrvatska antisrpska (u zavisnosti ko priča) mučionica predvođena ustašom/četnikom (ponovo: u zavisnosti ko priča) Brozom, lažna istorija, skrivena istorija, istorija koju pišu pobednici, progoni, mučenja.
Sve je to Jugoslavija danas u narativu nacional-šovinista koji su prvo bili nacionalisti a danas su patriote, branitelji, heroji. Pokušavaju da se prefarbaju nekakvim centrističkim ili čak i levičarskim farbama ali u tome ne uspevaju, barem ne na duže staze. Mržnja koju osećaju duboko u sebi ispliva kad-tad na površinu i onda nestane njihova briga za ''običnim narodom'', kako vole da zovu one čiji su i sami deo a pojavi se neko drugo lice spremno da još više suzi pojam nacional-šovinizma, da uzdigne svoju naciju iznad svih drugih, a pogotovo komšijskih i da iznad te nacije uzdigne sebe predstavljajući se kao spasitelj onih koje ugrožavaju svi velikoostali.
Naravno da je Jugoslavija za njih bila tamnica jer nisu mogli i nisu smeli javno da ispolje svoj fašizam i rasizam niti da se zalažu za svoje velikonacionalne političke ideje. Ne samo iz straha od osude sistema ili stručne javnosti već najviše iz straha od osude naroda koja bi ih sasekla u korenu prepoznavši ih kao petu kolonu i potomka ili saradnika nekadašnjih narodnih neprijatelja, saradnika okupatora.
Nakon II Svetskog rata fašizam nije pobeđen, to je danas jasnije nego ikada, samo je, kako je to savršeno primetio velikan pisane reči dvadesetog veka Umberto Eko, malo promenio ruho i prilagodio se novonastaloj situaciji.
To ''zlo zvano Jugoslavija'' se protiv tendencija koje su dopuštane na Zapadu pod parolom demokratije borila obrazovanjem i suzbijanjem ali ne nacionalnog identiteta, kako to danas vole da kažu šovinisti, već upravo šovinizma i veličanja pokreta i ideja protiv kojih su se jugoslovenski narodi i narodnosti borili tokom rata.
To ''zlo zvano Jugoslavija'' se protiv tih tendencija borila radom i radnom disciplinom Jugoslovena. Nakon završene srednje škole znalo se: devojke su pronalazile posao a momci su išli na odsluženje vojnog roka pa pronalazili posao. Oni koji su studirali su prvo završavali studije pa pronalazili posao. A posla je bilo. Iako nije bilo niti Ustavom niti zakonom zagarantovano, radno mesto je postojalo za svakog Jugoslovena koji je želeo da radi. Nekada se na posao čekalo kraće, nekada duže, nekada se na posao moralo ići izvan mesta stanovanja ali ta Jugoslavija je takav ''zločin razdvajanja porodice'' rešavala tako što je preduzeće u kojem je jedan supružnik radio finansijski pomagalo porodicu da ostanu zajedno dok u istom tom mestu ne bi posao pronašao i drugi supružnik. Ukoliko bi jedan supružnik morao na neko vreme da ode u drugi grad da radi preduzeće mu je plaćalo posebnu nadoknadu zbog odvojenosti od porodice. Takav rad nikada nije trajao dugo a za to vreme je drugi supružnik takođe mogao očekivati finansijsku pomoć od svog preduzeća.
U tom ''zlu zvanom Jugolslavija'' su postojale i ustanove kulture. I danas, ukoliko imate vremena i sredstava da malo putujete po svojim ''slobodnim državama'' u selu možete videti jednu napuštenu i ne retko zapuštenu prizemnu zgradu. Najčešći odgovor koji ćete dobiti kada pitate kakav je to objekat, jeste da je u pitanju stari Dom kulture. Tu je bio centar svih društvenih kretnji tog sela – tu su se venčavali, tu su davane bioskopske predstave, tu je gostovalo neko kulturno-umetničko društvo ili pozorište, tu su se održavale državne i lokalne svečanosti, tu su bile književne večeri... Neko će reći: ''Pa zar je sve to bilo u nekom selu? Koju državu je interesovalo to selo?'' Pa Jugoslaviju je interesovalo i to i svako selo.
Jugoslavija je vodila računa o svakom aspektu društvenog života svojih stanovnika bez obzira gde se nalazili. Radni dan je počinjao ujutru a nije trajao ''0-24'' osim u sferama gde je to neophodne poput zdravstva, rudarstva i energitike, bezbednosti. U svakom preduzeću je bilo dovoljno zaposlenih, čak i više nego što je to potrebno (prema kapitalističkim merilima) ali se moglo bez problema otići na godišnji odmor ili na bolovanje – rad nije trpeo. Više nego dovoljan broj zaposlenih je garantovao odmornost a samim tim i maksimalnu produktivnost radnika (što danas, u kapitalizmu, gde je u preduzećima broj radnika ne retko i ispod minimuma, nikako nije slučaj) ali i vreme potreno za duhovno uzdizanje i brigu o porodici kao i neophodno spavanje. Na taj način se, kako je već rečeno, održavala i produktivnost preduzeća i vremenom se povećavala.
Jugoslavija je vodila računa o ispravnom vaspitavanju omladine, od obdanišnih preko predškolskih i školskih ustanova pa do vannastavnih aktivnosti, mladi su usmeravani u socijalističkoj i samoupravnoj misli kako kroz teoriju tako i kroz praksu. Pravilan odgoj dece je podrazumevao obrazovne aktivnosti i van nastave, osmišljene kroz sekcije, sport, izlete, ekskurzije... Ovde je neophodno spomenuti i omladinske radne akcije kao poseban vid psihofizičkog razvoja omladine. Stotine hiljada omladinaca kroz decenije izgradnje naše socijalističke samoupravne zajednice je prošlo kroz radne akcije.
Jugoslavija je imala službe koje, kako je već rečeno, nisu spavale. Te su se službe brinule o zdravlju i bezbednosti Jugoslovena kao i o industrijskom funkcionisanju naše zemlje.
Da li je baš sve funkcionisalo kako je navedeno u ovom tekstu? Naravno da nije, u prilog tome govori i činjenica da Jugoslavije više nema. Naravno, to ne znači da je sve ovo napisano laž i ''komunjarska propaganda'' kako kažu nacional-šovinisti. To znači da smo mi, Jugosloveni, kao zajednica, negde zadremali i propustili fašističke tendencije u našem društvu. Možda smo išli logikom da ''pametniji popušta'' ili ''pusti budalu, neka ga neka priča'' ali to je veliki propust jedne generacije koji je rezultirao povampirenjem pobeđenih ideologija.
Odgovore na ova pitanja moramo što brže dati sami sebi kako bismo sprečili civilizacijsku regresiju koja je stupila na scenu i igra na njoj bezmalo 40 godina. Vreme ne možemo vratiti ali se protiv laži možemo boriti i istinom. Možemo i moramo.
Napisao : Predrag Martinović
Pripremio : Đorđe Škorić
Narodni pokret JUGOSLOVENI
[email protected]
@пратилаца

03/02/2026

POVERENJE U SISTEM
Pored svih razlika između kapitalizma i socijalizma a koje svakodnevno uočavamo jer su postali delom naše svakodnevice moramo primetiti i stručne nedostatke kapitalizma koji je, kroz tranziciju, proveden u našim ''državma'' (opet čitaj: kolonijama).
Pozabavimo se prvo izrazom kolonije. Iz istorije svi znamo šta i koje su to države bile (a jesu i danas) kolonijalne sile i kako su se ophodile prema narodima iz zemalja koje su osvojile. Možda je najbolji primer britanska vlast nad Indijom. Britanci danas tvrde kako su civilizovali Indiju, doneli im struju, vodu, opismenili ih. U Indiji i danas ima mnogo mesta gde nema ni struje ni vode, siromaštvo je ogromno, njihov jezik, sanskrit, danas je mešavina sanskrita i engleskog jezika. Naravno, iz Indije su tokom vekova izvlačene sve moguće sirovine, rudna bogatstva i začini i svime time je trgovalo Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske (kako je zvaničan naziv Engleske).
Kako nekada sa Indijom tako i danas sa nama. Kapitalisti uzimaju naše prirodne resurse, mi smo sve siromašniji, beda i siromaštvo naših naroda i narodnosti se maskira tako što države podignu kredite i prave kakav-takav socijalni mir. Bez želje da se ovaj tekst bavi ekonomskom temom obrta i oplodnje kapitala ovde ćemo se zaustaviti.
Socijalistička Jugoslavija je bila zemlja koja je veoma negovala naučno-istraživački rad. Na svim poljima: poljoprivreda, industrija pića, zdravstvo... Od zemlje koja je kupovala ili vršila robnu razmenu za nove tehnologije postala je zemljom koja je bila inovator na mnogim poljima. Naši stručnjaci su se primarno školovali na jugoslovenskim univerzitetima a oni najtalentovaniji su dobijali priliku da se stručno usavršavaju na svetskim fakultetima i kasnije to znanje primenjuju u Jugoslaviji.
Moramo biti realni – svako istraživanje košta. Košta masu novca. Ma koliko se činilo beznačajnim ono je bilo ulog u budućnost. Medicinska istraživanja su možda i najskuplja na svetu. Pa opet, naši naučno-istraživački instituti, koji su imali potpunu podršku države, radili su danonoćno i usavršavali naše lekove i testove. Za jednu malu zemlju to je veliki korak i doprinos razvoju sopstvene zajednice. Tako nešto, a bez podrške inostranog ili privatnog kapitala, sebi je mogla da priušti samo država koja je svojim novcem racionalno raspolagala i mudro ga ulagala.
Sledeća stavka na spisku je organizovanost države kao sistema. Ne misli se ovde na podelu vlasti već na unutrašnje uređenje, unutrašnju organizaciju. Postojao je nadaleko čuveni sistem opštenarodne odbrane i društvene samozaštite (ONO i DSZ) koji je predviđao organizovanost društva za svaku situaciju u svakom njegovom pa i najsitnijem delu. Zahvaljujući takvom uređenju država je 1972. godine za svega nekoliko dana vakcinisala protiv virusa Variola vera 18 miliona stanovnika Jugoslavije za svega nekoliko dana. U najvećem procentu vakcina i drugi imunološki lekovi bili su domaće proizvodnje ali zbog velike potrebe i neophodne brzine Jugoslavije je morala da kupi određene količine vakcina. Ipak, proizvodni pogoni farmaceutskih kompanija i istraživačkih instituta Beograda i Zagreba (u kojem se vakcina i proizvodila) su obezbeđivali najveći broj sirovina neophodnih za proizvodnju zahtevanih medikamenata. Osim situacije epidemije bolesti sa veoma visokom stopom morbiditeta i mortaliteta,organizacija države kroz ONO i DSZ se pokazala i u mnogim drugim kriznim situacijama u kojima se Jugoslavija povremeno nalazila.
Blagovremena i u smislu neophodnih informacija dozirana obaveštenost javnosti je takođe bio bitan preduslov uspeha funkcionalnosti države kao sistema. Ma šta ko danas mislio, u Jugoslaviji je bilo normanlno da i deca u osnovnoj školi imaju svoje mišljenje o unutrašnje ili spoljno političkim i društvenim tokovima. Narodu nije bilo neophodno ponavljati da treba prati ruke ili kašljati u lakat. To su decu učili roditelji i škola. Ali su zato i deca mogla da kažu šta misle o siromaštvu u svetu, šta misle o gladi, ratovima, eksploataciji, kakvo je njihovo mišljenje o privatnom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju itd.
Na taj je način stvarana osnova za dalji razvoj slobodnomislećeg i društva spremnog da se bori za svoje ideale. Kako smo, kao društvo, danas došli do toga da smo se vratili u pećine i koristimo motike za poljoprivredu, autor tekst ne može da dokuči. Ono što znamo danas, i čega jesmo svesni, jeste da je Jugoslavija bila država kojoj su njeni narodi verovali. Verovali su u sistem i, što je još bitnije, verovali su sistemu.
A, čemu verujemo danas?
IMA NAS !
Napisao : Predrag Martinović
Narodni pokret Jugosloveni
[email protected]
@пратилаца

30/01/2026

Kome i zašto smeta zastava sa petokrakom?
Šta je, uopšte, zastava? Sudeći prema današnjem odnosu društva prema njoj, to je obično parče platna bez ikakvog značaja. Njenog se značaja, donekle, sete tek kada treba napasti neistomišljenike. Simbolika zastave se gubi onog trenutka kada se oblači na duks ili donji veš. Ona onda postaje parče platna bez značenja, a nikako simbol državnosti, nezavisnosti i istrajnosti u borbi.
Iz više nauka možemo izvući zaključak o odnosu društva prema sopstvenoj državi i narodu prateći i analizirajući odnos prema zastavi. Ukoliko posmatramo grupu ljudi koji svojoj državi žele dobro, makar deklarativno, ovakav odnos prema zastavi je zabrinjavajući. Ljudi ne osećaju prema državi i narodu ono što bi u nekim normalnijim situacijama i odnosima osećali.
Umesto ispred državnih institucija, na dočecima državnika i bojištima, zastave se danas vijore sa automobilskih retrovizora, ispred ograda kuća, obgrljuju zadnjice i prednjice nacionalno osvešćenih pripadnika oba pola, gaze se na plažama u obliku peškira. Čak i društvo koje se ovako odnosi prema zastavi podseti se “pravih” vrednosti tek ponekad, ali tada ili koristi pogrešnu zastavu ili je koristi pogrešno.
Nakon ratnog raspada zajedničke nam države nastale su tvorevine koje samo najoptimističniji nazivaju državama. Psihološki haos nametnuli su nacionalisti, fašisti, religijski delatnici svih religija i pokreta i strani faktor. Kao posledicu vidimo stvaranje društava u kojima se ljudi ne snalaze najbolje. Napred navedena nesnalaženja i histerični uticaj tri fanatizma (nacionalnog, religijskog i političkog) doveli su do toga da narod izgubi kompas.
Slobodu nismo dobili na tacni. Za nas su je izvojevali naši očevi i dedovi, učesnici Narodnooslobodilačke borbe. Slobodu su izborili jugoslovenski partizani uz pomoć jedinica Crvene armije. Ne srpski/hrvatski/bosanski/crnogorski/makedonski/slovenački, već JUGOSLOVENSKI partizani. Ono što smo dobili u nasleđe jesu sloboda da je čuvamo i država da je razvijamo, u kojoj poslu se nismo pokazali preterano uspešnima. Jugoslavije više nema, slobodni smo koliko i robovi u antici, ali zato imamo međusobnu netrpeljivost i greške.
I danas postoje ljudi koji se osećaju Jugoslovenima. Zovu nas “jadnim jugosnostalgičarima” i optužuju nas za zastoj u razvoju. Mi, barem, imamo čega da se sećamo. Njihovo sećanje je izmaštano u epici i istorijski sumnjivim spisima.
Na retkim, ali uprkos protivljenjima nacionalnih, religijskih i političkih fanatika, postojećim skupovima koji slave partizansku borbu i socijalističku Jugoslaviju, sve češće svedočimo da jugoslovensku trobojku sa petokrakom zamenjuju zastave kvazidržava nastalih ratnim raspadom naše zajednice. Umesto jugoslovenske uniformnosti, kulture i dostojanstva, ti događaji se pretvaraju u vašarišta koja ismevaju našu državu.
Sve države nastale nakon građanskog rata u SFRJ nastale su oslanjajući se na krv civila svih naroda koji su nekada činili jedinstveni jugoslovenski narod. To je osnovni razlog zbog kojeg zastavama i obeležijima pod kojima je Jugoslavija rušena i njen narod ubijan nije mesto na skupovima koji veličaju Jugoslaviju i borbu njenih naroda i narodnosti za slobodu.
No, one su ipak tu. Vijore se skrivajući jugoslovensku trobojku sa petokrakom od pogleda ljudi i medija. Ukoliko neka proviri, analitičari objasne kako je to statistička greška i kako je ta zastava uzrok svega. To je revizionistička propaganda.
Socijalistička Jugoslavija težila je da bude zemlja slobodna od nacionalizma i fanatizma. Ona je naše narode i narodnosti iz feudalizma uvela u modernu i pokazala da je čovek, radnik, osnov društva, a ne nacija, partija, država ili vojska. Propagiranje nacionalizma na projugoslovenskim skupovima nije ništa drugo do fašistička revizija i uvreda žrtava NOB-a.
Do sada smo utvrdili ko su oni kojima smeta zastava sa petokrakom. Iako bi se reklo da su potomci kolaboracionista, najveći strah od zastave imaju oni koji se iskonski plaše petokrake – predstavnici koorporacija i krupnog kapitala.
Jugosloveni su zajednički neprijatelji svim nacionalistima, šovinistima i ostalim fašistima. Svaki simbol socijalističke Jugoslavije za njih predstavlja isto što i marama za bika u koridi. Mahati jugoslovenstvom i trobojkom sa petokrakom ispored njih znači sipati im so na živu ranu, razotkrivati ih kao moderne kolaboracioniste.
Sa druge strane, trobojka sa petokrakom smeta zato što asocira na društveno uređenje suprotno od haosa koji danas vlada. Svaka mogućnost boljeg, uređenijeg i stabilnijeg društva budi misao: “Mora li biti sve baš ovako?” Takve misli opasne su po sistem jer predstavljaju klicu razvoja klasne svesti.
Socijalistička Jugoslavija predstavlja borbu protiv sudbine čovečanstva. Ona je simbol uređenog, stabilnog sistema zasnovanog na univerzalnim vrednostima koji je u svoj centar postavio običnog čoveka, radnika, proletera. Sloboda, teško izvojevana, bila je i ostala večita zvezda vodilja svakog Jugoslovena.
Ono što smo imali nismo znali da cenimo jer smo verovali da nam to dolazi prorodno. Za naš miran san borili su se drugi i ginuli. A onda su došli neofašisti, platili oportuniste i nacionaliste, koji svesni ili ne, učestvuju u porobljavanju ne samo svog već i svih ostalih naroda sveta.
Jugoslavija je bila primer državama širom sveta. I zato je bila, jeste i biće trn u oku novih robovlasnika. Zato je uništena. Zato mrze zastavu sa petokrakom. No, stasavaju nove generacije Jugoslovena koji ponosno ističu da su Jugosloveni i govore: “IMA NAS!”
Autorski tekast - Predrag Dušanov Martinović
Narodni pokret Jugosloveni !

27/01/2026

Srbijanski Narodni pokret "Jugosloveni" podnio je u srijedu u Beogradu predsjedniku Republike Aleksandru Vučiću i ministru obrane Bratislavu Gašiću inicijativu za postavljanje stalne počasne straže Garde Vojske Srbije na grobu Josipa Broza Tita.

23/01/2026

Jugoslovenstvo nije identitet prošlosti već test zrelosti našeg društva.
Nove tendencije društveno-političkih faktora da se problemi određenih zajednica rešavaju bez direktnog učešća njihovih predstavnika su u potpunosti neprihvatljive.
Moramo biti precizni i naglasiti da se ovo ne dešava svim zajednicama već samo određenim. Između ostalih i sa jugoslovenskom.
Ukoliko želimo još veću preciznost, moramo reći da ti činioci sve rade na potpunoj pasivizaciji i marginalizaciji Jugoslovena. U tome im umnogome pomažu i samoproglašeni predstavnici naše zajednice koji se trude da jugoslovenstvo predstave kao najobičniju jugonostalgiju.
Naglašavamo da jugoslovenstvo uopšte nije identitet prošlosti već test zrelosti našeg društva. Priznavanje statusa nacionalne manjine bio bi najpozitivniji dokaz te zrelosti. Zadatak je mobilizacija svih članova naše zajednice kako bismo već u našoj generaciji sprečili novo nacionalističko jedinstvo širom nekadašnje zajedničke države čiji je zadatak isti kao i pre bezmalo četrdeset godina - zatiranje jugoslovenskog identiteta i imena.
Novi nastup jugoslovenstva ponovo je iz letargije trgao neprijateljske elemente. Međutim, oni ne razumeju da su okolnosti drugačije nego pre toliko vremena i da naša zajednica ima mehanizme za odbranu sopstvenog postojanja.
Narodni Pokret Jugosloveni - IMA NAS !
@пратилаца

19/01/2026

Zašto ćutimo?
O Jugoslaviji danas najviše pričaju oni koji bi trebalo najviše da ćute.
O njoj govore takozvani disidenti, govore ekonomisti i mašinski inžinjeri koji sebe proglašavaju analitičarima i istoričarima, govore istoričari-plaćenici od strane jugoslovenske nacionalističke emigracije, govore čak i neki bivši jugoslovenski funkcioneri. I svi oni govore najgore o njoj, najgore o drugu Titu, ponižavaju sve druge narode, uzdižu svoj.
Oni tvrde da je socijalistička Jugoslavija bila zemlja u kojoj niko nije smeo da misli svojom glavom, nije smeo da kaže ništa protiv režima i sistema, nije smeo da praktikuje svoju religiju, nije smelo maltene da se diše bez odobrenja vlasti.
Takvi ljudi svakoga gledaju kao opasnost, kao pretnju. Na društvenoj lestvici se penju lažima, prevarama, ucenama i svim ostalim oblicima poltronskog ponašanja. Njima je potrebno pet minuta slave i spremni su da urade ili kažu bilo šta da bi do tih pet minuta došlo. Ne prezaju od izdaje, laž je njihov način delovanja.
Oni su ljudi koji su pozdravili i pomogli ratni raspad Jugoslavije. I danas, oni i njihovi potomci, potpomognuti istim onim zločincima kao i pre trideset godina, održavaju zlu krv među narodima i narodnostima i ne dozvoljavaju da se započne makar prvi korak ka našem izmirenju.
Tome uče i svoju decu. Ne mržnji prema Jugoslaviji kao zajednici različitih naroda i narodnosti, već prema Jugoslaviji kao sistemu u kojem se oni nikada ne bi mogli dovoljno iskazati niti ostvariti. Ova pseudoelita stvorila je sistem u kojem vladaju oportunizam, lažne diplome, politička i društvena prostitucija, kriminal. Oni nisu sposobni da uspostave drugačiji sistem, nemaju snage da se odupru onome što su stvorili. Niti imaju želju da to urade, jer ovo je njihov svet ili, bolje rečeno, polusvet. U njemu oni umeju da funkcionišu, u njemu su zaštićeni, u njemu su oni elita.
Ali, drugarice i drugovi, šta je sa nama? Zašto ćutimo? Zar niste svesni da su oni manjina? Nemaju oni nikakvu silu uz sebe – oni imaju medije i imaju nešto što su stvorili i zovu vlašću i državom. Oni su manjina, većina smo MI. Mi moramo biti snažniji i glasniji od njihovih laži.
Na nama je da u našem najbližem okruženju budemo nosioci istine o Jugoslaviji i životu u njoj. Moramo prvo da na to podsetimo one ljude oko nas koji su je doživeli, a koji su podlegli ogromnoj količini prljave fašistoidne propagande. Njima je potrebno malo da se sete da Jugoslavija nije bila tamnica naroda, ubilačka diktatura niti robovlasnički posed komunista – kako je nacional-šovinisti, revizionisti i petokolonaši danas predstavljaju – već država u kojoj su uzeli gotovo sve privilegije koje su imali u životu.
Međutim, u jednoj stvari Jugoslavija je pogrešila – društvo nije izopštavalo i sankcionisalo reakciju, petokolonaštvo i oportunizam. Obični građani su na takve ljude gledali sa izvesnom dozom sažaljenja, smatrajući ih u određenoj meri nebitnima. Danas vidimo da ta greška nije bila bez posledica. Sada moramo ispraviti greške koje smo činili puštajući ih da govore bez otpora.
Zašto ćutimo? Jugosloveni, trgnimo se! Ukoliko nastavimo samo da pišemo po društvenim mrežama i lamentiramo nad sudbinom Jugoslavije i našom, postaćemo ono za šta nas oni i smatraju – jugonostalgičare koji ne znaju ni za čime žale i koji će s vremenom nestati.
Kada kod svog deteta primetite nacionalističke tendencije, znajte da je to samo korak prema šovinizmu koji samoproklamovana elita ovog novog društva priželjkuje, kako bi naša deca postala sredstvo u nekom budućem obračunu koji oni zamišljaju i zazivaju. Učimo našu decu šta je bila Jugoslavija. Ne dozvolimo da nam nacional-šovinisti uništavaju budućnost pod izgovorom očuvanja nacionalnog identiteta i religijskog osećaja. Ne dozvolimo manipulaciju.
Moramo svi zajedno raditi protiv neprijatelja.
Trgnimo se. Nemojmo ćutati.
Napisao : Predrag Martinović
Pripremio : Đorđe Škorić - Libero
Narodni pokret JUGOSLOVENI
[email protected]

16/01/2026

Korak, ka očuvanju jugoslovenstva.
Poznato je da se ideja jugoslovenstva nije pojavila, kako su tvrdili revizionisti, dolaskom KPJ na vlast, niti, kako su isti ti dve decenije kasnije vrlo nerado priznali, uspostavljanjem kraljevine. Ideja jugoslovenstva je mnogo stariji i širi pojam od ovih naših, običnih prostora.
Južne Slovene, kao narod, vezuje mnogo: istorija, jezik, kultura, običaji. Etnološki, svi smo mi isti – pripadnici Južnih Slovena. Ilirski pokret, kao začetnik ideje ujedinjenja naših naroda je gledao mnogo širi cilj – jedinstvo svih slovenskih naroda. Najlogičniji korak ka tome cilju je, upravo, ujedinjenje Južnih Slovena. Smatrali su, ispravno, ukoliko uspe projekat nadilaženja svih razlika između naroda, ujedinjenje svih slovenskih naroda će biti lakše. Takođe su bili svesni da to nije projekat koji se može ad hoc ostvariti, da je za to potrebno vreme koje se meri decenijama, možda i vekovima.
Pojedinci iz naših naroda su preuzeli delove programa Ilirskog pokreta i napravili svoje, jednostrane, nacionalne, nacionalističke štaviše, političke programe. U vremenskom periodu od nekih pedeset godina zaboravila se osnovna ideja a narodima su predstavljeni nacionalistički programi koji su u sebi sadržavali, između ostalog, i teritorijalne pretenzije. Ranije ili kasnije, oni su preuzeli politički primat među našim narodima a svako ko se iole suprotstavljao tom programu bio bi uklonjen (primer je krvavo smaknuće dinastije Obrenovića sa vlasti jer su bili previše proevropski orijentisani a što nije odgovaralo nacionalistčkim težnjama). Svaka ideja koja bi obuhvatala širu sliku od zatvaranja narodnog mnjenja u uske, nacionaističke krugove bila bi dočekivana ''na nož''.
Socijalistička Jugoslavija je bila na najboljem putu da ostvari puno jedinstvo Južnih Slovena kroz ideologiju bratstva i jedinstva i jednakosti i ravnopravnosti među narodima i narodnostima. Sistem je pokušao da nađe kompromis te je dozvolio nacionalno izjašnjavanje dok je kažnjavao nacionalističke ispade. Danas revizionisti tvrde da je to bilo ugnjetavanje i pokušaj zatiranja nacionalnog osećaja. Društvene teorije nikada nisu blagonaklono gledale na nacionalizam, smatraju ga manipulacijom nacionalnim i kulturnim identitetom jednog naroda u svrhu stvaranja ideje o supremaciji jednog naroda u odnosu na druge a što se definiše kao nacional-šovinizam. U ne baš previše uspešnom pokušaju da prikriju svoju nacional-šovinističku ideologiju, revizionisti (potomci i poštovaoci narodnih neprijatelja i kolaboracionista) se predstavljaju kao istoričari koji otkrivaju skrivena dokumenta a koja dokazuju njihove tvrdnje. Sebe predstavljaju kao osvešćivače svojih naroda, patriote, svaku vlast proglašavajući ''decom komunjara'' aludirajući da su vlasti ili politički ili krvni naslednici ljudi koji su nekada vodili Jugoslaviju.
I taj narativ im prolazi, drugarice i drugovi. Prolazi im već više od trideset godina. A zašto?
Ovde moramo biti veoma samokritični. Prolazi im zbog toga što mi ćutimo i slabo reagujemo. Mi smo ti koji smo dozvolili nacional-šovinistima da se pojave i da rade svoj prljavi posao. Zadatak im je da najnaprednije društvo koje su naši narodi ikada izgradili oblate i unize, da ga proglase zločinačkim i antinacionalnim, antireligijskim. Savijamo glave i zabijamo ih u pesak crveneći od sramote zbog neke šugave ideologije koju nam nameću mediji i njihovi poslušnici oličeni u ''patriotama'', u najvećem broju polupismenih ili nepismenih, zadojenih međureligijskom mržnjom i opijenih nekakvom starom i uglavnom izmišljenom slavom svojih predaka, društvenih marginalaca koji su svojih pet minuta slave mogli dobiti samo u ovako necivilizovanom društvu kakvo je danas na snazi. Oni su prava sramota za svoje narode, kako su to nekada bili četnici, ustaše, balije, balisti i ostale kolaboracionističke snage koje je kontrolisao i naoružavao okupator a koji su međusobno sarađivali.
Oni nama danas poručuju da će čekati dok svi ne pomremo pa će konačno prava istina izbiti na videlo, prete nam fizičkim povredama i likvidacijama. Drugarice i drugovi, oni su kukavice koje ne bi smele da napadnu pravog Jugoslovena osim ako ih ima u srazmeri 10:1. Svoj kukavičluk pokazuju time što na društvenim mrežama, gde se ti bojevi i smaknuća na koja oni neprestano pozivaju jedino odigravaju, nemaju niti svoje podatke niti svoje slike. U stvarnoti su to uglavnom zlosrećne žrtve ovog sistema, nesrećnici koji nemaju ni porodicu, ni kučeta ni mačeta kako bi rekao naš narod, kukavice koje u kući niko ni za šta ne zarezuje. Oni su, u stvari, topovsko meso pravih nacional-šovinista koji im hrane sujetu svojim bajkama protiv Jugoslavije.
Ta paščad nemaju dokaze ni za jednu svoju tvrdnju, njihovi istoričari koji otkrivaju nekakve dokaze za koje se vrlo brzo ispostavi da su falsifikati uglavnom su obrazovanjem ekonomisti, menadžeri, mašinski inženjeri... U svakom slučaju su u pitanju ličnosti koji nemaju nikakav dodir sa istorijom kao multidisciplinarnom naukom.
Hoćemo li, Jugoslovenke i Jugosloveni, dozvoljavati i dalje da lažu? Čak iako nemamo medije da nas protežiraju (osim onih ''komunista i Jugoslovena po pozivu'') imamo grlo, možemo da kažemo da je njihov narativ u celini laž, možemo pisati i širiti isitinu društvenim mrežama. Sa ponosom možemo na odeći nositi crvenu petokraku, ili zastavu Jugoslavije, ili njen grb. Javno možemo reći: ''Ja sam Jugosloven/ka!'' Možemo za Dan republike pustiti preko zvučnika našu prelepu himnu, ''Hej, Sloveni''. Nemojte se stideti osećaja pripadnosti Jugoslaviji. Ona je bila civilizacija u odnosu na ovo nacionalističko varvarstvo danas.
Na nama je, drugarice i drugovi, da pronađemo onaj minimum zajedništva koji je, nakon svega što se desilo, još preostao u nama i koji nas je i okupio na ovoj stranici, u njenoj grupi, pod ovim imenom i idejom. Naša zajednica raste, mnogo se ljudi odazvalo našem pozivu da nam se priključe i u stvarnosti, javljaju se ljudi iz čitave Jugoslavije. Nemojmo dozvoliti da se ostvari ono što nam nacional-šovinisti žele: da pomremo a da nismo napravili ni taj mali, najmanji korak, ka očuvanju jugoslovenstva.
Ukoliko to ne uradimo, ubićemo Jugoslaviju.
Napisao : Predrag Martinović
Pripremio : Đorđe Škorić - Libero
Narodni pokret JUGOSLOVENI
[email protected]

Address

Dimitrija Tucovica Bb
Novi Pazar
36300

Telephone

+381605222750

Website

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Sandzaka Jugosloveni posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Shortcuts

Share

Category