31/07/2026
KOME DONOSE KORIST IZMENE ZAKONA O OBRAZOVANJU?
Nacrt izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja otvara jedno važno pitanje a to je da li se ovim izmenama rešavaju problemi obrazovanja ili se menja način na koji će se obrazovanjem upravljati?
Ovo pitanje se otvara jer su problemi odavno poznati. Škole ostaju bez nastavnika. Sve je manje mladih koji žele da rade u prosveti. Direktori mesecima ne mogu da pronađu profesore matematike, fizike, informatike i stranih jezika. Nastavnici su zatrpani administracijom. Nasilje u školama postaje svakodnevica. Roditelji sve češće imaju utisak da ih institucije saslušaju tek kada problem već eskalira. To su problemi zbog kojih obrazovni sistem danas trpi.
Zato je način na koji je ovaj nacrt pripreman jednako važan kao i njegov sadržaj.
Roditelji za njega nisu saznali od Ministarstva prosvete. Nacrt je među njima počeo da kruži preko roditeljskih grupa. Tek nakon toga počela je javna priča o njegovom sadržaju.
Prema informacijama koje su dospele u javnost, nacrt je dostavljen školama kao i reprezentativnim sindikatima, između ostalih i sindikatu prosvetnih radnika, koji je nastao upravo zbog osećaja velikog broja zaposlenih da ih sistem više ne čuje. Pojavile su se i informacije da je rok za dostavljanje primedbi izuzetno kratak. Ako je to tačno, teško je govoriti o ozbiljnoj javnoj raspravi. Takav početak ne uliva poverenje.
Kada se pročita nacrt, vidi se da se menjaju pojedine odredbe o ocenjivanju, uvode nove obaveze za roditelje u vezi sa podacima o zdravstvenom stanju deteta, drugačije uređuje položaj Saveta roditelja i Učeničkog parlamenta, uvode nova tela koja će imati važnu ulogu u raspoređivanju zaposlenih i menjaju pojedina pravila koja se odnose na radnopravni status nastavnika.
Na prvi pogled, neko će reći da su to tehničke izmene. Međutim, nisu. One menjaju odnose između Ministarstva, direktora, nastavnika, roditelja i učenika. Upravo zato zaslužuju mnogo ozbiljniju raspravu nego što su je do sada imale.
Posebno zabrinjavaju izmene koje se odnose na nastavnike. Ako će nova tela odlučivati o raspoređivanju zaposlenih, javnost ima pravo da zna ko će donositi te odluke, po kojim kriterijumima i ko će kontrolisati njihov rad.
Ako zakonske izmene mogu imati ozbiljne posledice po licencu ili radnopravni status nastavnika, onda svaka odredba mora biti potpuno jasna i precizna. U obrazovanju nema mesta za norme koje ostavljaju prostor različitim tumačenjima ili proizvoljnoj primeni.
Nastavnici moraju da snose odgovornost za svoj rad. Ali isto tako moraju da budu zaštićeni od svake mogućnosti da se odgovornost pretvori u sredstvo pritiska.
Međutim, možda je još važnije ono čega u ovom nacrtu gotovo da nema. Nema ozbiljnog plana kako zadržati nastavnike u školama. Izostaje i odgovor kako će se mladi ljudi podstaći da izaberu nastavnički poziv. Nema sistemskih mera koje bi vratile ugled profesiji. Nema ozbiljnog rasterećenja administracije. I u jeku eskalacije nasilja nema odgovora na pitanje kako država namerava da se izbori sa tim problemom u školama.
Škole ostaju bez ljudi. To je problem. Nije problem ni broj članova neke komisije, ni nova procedura, ni još jedno telo. Problem je što sve manje ljudi želi da radi u učionici. Zato se s pravom postavlja pitanje da li su prioriteti postavljeni na pravo mesto.
Posebno zabrinjava položaj roditelja.
Nacrt predviđa da Savet roditelja bude definisan kao savetodavno telo (što je i do sada bilo), uz smanjenje broja članova i dela dosadašnjih ovlašćenja. Roditelji više ne bi razmatrali pojedine programe, planove i izveštaje, već bi se sa njima samo upoznavali.
Neko će reći da je to samo promena formulacije. I opet greška, jer nije tako. Nije isto kada imate pravo da učestvujete u raspravi i kada vam se odluka samo saopšti. To nije jezička izmena.
To je promena odnosa prema roditeljima.
A baš u poslednjih nekoliko godina saveti roditelja pokazali su da nisu formalnost. U mnogim školama upravo su roditelji ukazivali na nepravilnosti, osporavali sporne tendere za ekskurzije, tražili veću transparentnost i insistirali da se poštuje zakon.
Zato danas nije neosnovano pitanje da li se njihov uticaj smanjuje upravo u trenutku kada su počeli ozbiljno da koriste ovlašćenja koja su imali.
Ne tvrdimo da je to cilj ovog zakona.
Ali Ministarstvo mora da objasni zašto se takva sumnja pojavila.
Nedavne javne rasprave o mogućnosti da pojedine organizovane posete, uključujući i budući kompleks EXPO, postanu obavezne za učenike dodatno su pojačale zabrinutost roditelja. Do sada je upravo njihova saglasnost predstavljala važan deo odlučivanja o ovakvim aktivnostima. Zato je sasvim razumljivo što danas traže jasan odgovor da li će njihova prava ostati ista ili će biti ograničena.
Slično važi i za učenike.
Kada se menja način na koji učestvuju u radu školskih organa i kada se sužava prostor za njihovo organizovanje, javnost ima pravo da zna zašto se to radi i kakav će efekat imati na život škole.
Na kraju, ostaje utisak da ovaj nacrt mnogo više pažnje posvećuje tome ko će donositi odluke, nego tome kako će se rešiti najveći problemi obrazovanja. A upravo tu leži suštinska dilema.
Građani očekuju da država najpre rešava ono zbog čega škole ostaju bez nastavnika, zbog čega mladi odlaze iz prosvete i zbog čega roditelji sve manje veruju da mogu da utiču na odluke koje se tiču njihove dece.
Ako su roditelji partneri samo kada treba da potpišu saglasnost ili plate ekskurziju, a nisu partneri kada se piše zakon, onda je nešto ozbiljno pogrešno.
Ako se od nastavnika očekuje da sprovedu reforme o kojima nisu imali priliku ozbiljno da govore, onda se ne može očekivati ni njihovo poverenje.
I zato pitanje više nije da li zakon treba menjati. Pitanje je zašto se menjaju odnosi između Ministarstva, nastavnika, roditelja i učenika, dok najveći problemi obrazovanja ostaju gotovo netaknuti.
Na to pitanje Ministarstvo duguje odgovor.
Milena Stefanov,
poverenica Srbija centar SRCE Pančevo
