19/05/2026
!
Prenosimo saopštenje Radničkog štaba:
»Bolestan sistem, a ne bolesni radnici
Dok fabrike beže, država napada radnike!
Kada predsednik države javno optuži radnike da su krivi za odlazak fabrika zato što koriste bolovanje, to nije samo politička izjava, već poruka čitavog sistema da su radnici potrošna roba koju treba koristiti dok donosi profit, a zatim javno ponižavati kada kapital odluči da ode. Vučićeva izjava da kompanije u Kraljevu napuštaju Srbiju zbog radnika predstavlja klasičan primer prebacivanja krivice sa države i krupnog kapitala na radnike. Umesto da predsednik objasni zašto strane fabrike, koje su godinama dobijale milionske subvencije iz budžeta građana Srbije, zatvaraju pogone i otpuštaju radnike, o eksploataciji radnika, bednim platama, nesigurnim ugovorima, predsednik za problem optužuje radnike koji odlaze na bolovanje. Njegovom izjavom se radnici praktično proglašavaju glavnim krivcima za propast industrije u Kraljevu. Ovakva izjava predstavlja otvoreno svrstavanje države na stranu kapitala protiv radničke klase.
Posebno je opasno što se ovakvom retorikom radnici predstavljaju kao lenji, nepošteni i odgovorni za ekonomsku situaciju, dok se korporacije koje iste radnike ugnjetavaju robovskim radom, oslobađaju svake odgovornosti. Navedeno je pokušaj da se javnost srbije navikne na ideju da radnik nema pravo da se razboli, da bude iscrpljen, niti da traži dostojanstvene uslove rada. Takva retorika predsednika je posebno monstruozna kada se zna u kakvim uslovima radnici rade u fabrikama poput Leonija, tačnije za niske plate, pod konstantnim pritiskom, uz iscrpljujuće smene i nametenu normu koja im ugrožava zdravlje.
Jednako bizarno u izjavi predsednika jeste to što radnici nemaju luksuz ni da budu bolesni, dok im država deli lekcije o odgovornosti, a istovremeno ista godinama nije uspela da izgradi ekonomiju u kojoj radnik nije sveden na jeftin i lako zamenljiv resurs. Posebno je licemerno govoriti o „prevelikom broju bolovanja“ u fabrikama koje godinama funkcionišu kroz brutalnu eksploataciju, tačnije višesatne smene, iscrpljujući tempo rada, psihološki pritisak i ponižavajuće zarade. Leoni nije došao u Srbiju zbog „ljubavi prema Kraljevu“, već zbog jeftine radne snage, državnih subvencija i slabih radničkih prava.
Ukoliko radnici masovno odlaze na bolovanje, pitanje nije „zašto radnici ne rade više“, već kakav je to sistem u kojem ljudi fizički i psihički pucaju da bi strani investitori izvlačili profit. Visoka stopa bolovanja je pokazatelj loših uslova rada i fizičke iscrpljenosti, a ne dokaz „lenjosti naroda“, kako implicira predsednik. Izjava da su „svi bolesni kad treba da se bere trešnja i jabuka“ je otvoreno omalovažavanje radnika i pokušaj da se stvori slika da su ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem zapravo problem države i ekonomije. Umesto da se postavi pitanje zašto radnici moraju dodatno da rade sezonske poslove da bi preživeli, odgovornost se svaljuje upravo na njih.
Ovakav odnos države prema radnicima otkriva suštinu modela koji se godinama gradio ovde, modela Srbije kao zemlja jeftine radne snage, u kojoj se strani investitori dočekuju subvencijama i političkim marketingom, dok se radnicima poručuje da budu zahvalni što uopšte imaju posao. Ovakove izjave ne deluju kao govor predsednika svih građana, već kao govor menadžera koji brani interese kapitala i disciplinuje radnike javnim prozivanjem.
Bolovanje nije zločin, eksploatacija jeste!«
