Resavska Biblioteka Svilajnac

09/06/2026

05/06/2026

СТИХОВИ КОЈИ ПОВЕЗУЈУ ГЕНЕРАЦИЈЕ

У организацији Ресавске библиотеке и Центра за културу одржано је традиционално Вече поезије.

Публика је имала прилику да ужива у богатом програму који је објединио различите генерације казивача – од најмлађих основаца који тек откривају чаролију стихова, преко ученика виших разреда и средњошколаца, до некадашњих рецитатора који су се после година поново вратили на сцену са које је започела њихова љубав према поезији.

У програму су учествовали: Јулија Новаковић, Хелена Ситић, Марија Констнантиновић, Стефанија Милорадовић, Мина Ђуровић, Елена Урошевић, Петра Поповић, Милица Миладиновић, Виктор Димитријевић, Софија Ракић, Никола Микић, Марина Рајичевић, Ана Василијевић и Јована Микић.

Захваљујемо се свим учесницима и публици која је својим присуством потврдила да поезија и данас има снагу да окупи, инспирише и дотакне срце.

02/06/2026

Pozivamo vas u četvrtak 04. Juna na celovečernje uživanje u lepoti izgovorene reči.
U programu učestvuju najbolji recitatori naših škola kao i oni koji su nekada bili naši najbolji recitatori.
Dobro nam došli!

29/05/2026

НОВИ УСПЕСИ АУТОРКИ КОЈЕ ЈЕ ПРЕПОЗНАО КОНКУРС „АНДРА ГАВРИЛОВИЋ“
Поносни смо што су ауторке које су својим радовима оставиле снажан утисак на нашем Књижевном конкурсу „Андра Гавриловић” ових дана овенчане новим значајним признањима, чиме је још једном потврђен њихов изузетан књижевни квалитет, али и вредност и значај нашег конкурса који препознаје младе и даровите ствараоце.
Јелена Огњеновић, добитница награде „Андра Гавриловић 2025” за најбољу књижевну критику, победница је Конкурса за најбољи есеј о песнику Владиславу Петковићу Дису, који организује Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” из Чачка.
Ова млада књижевница и истраживачица из Сремске Митровице завршила је основне и мастер студије на Филозофском факултету у Новом Саду, а тренутно је на докторским студијама. Ауторка је романа за децу „Последњи лешник”, а своје научне радове и приказе објављивала је у бројним часописима и зборницима.
Истовремено, велики успех остварила је и Јелена Вукотић из Ваљева (пореклом Свилајнчанка), која је имала запажено учешће на Књижевном конкурсу „Андра Гавриловић” и више пута била заступљена у нашем зборнику. Њој је жири доделио престижну награду „Златна сова” за најбољи необјављени роман у 2026. години, за рукопис „Госпођа Мара”.
Оваква признања радују нас и подсећају да Књижевни конкурс „Андра Гавриловић” наставља да буде место препознавања и подршке ауторима чији таленат и стваралаштво све снажније освајају савремену књижевну сцену.
Честитамо Јелени Огњеновић и Јелени Вукотић и желимо им још много успеха, награда и добрих књига!

27/05/2026

IN MEMORIAM

БОЖИДАР ВАСИЉЕВИЋ (4. 1. 1951., Јасеново – 26. 5. 2026., Свилајнац)

Умро је велики српски песник, Божидар Васиљевић, песник осебујног талента и темперамента без длаке на језику, за кога нису постојале „свете краве“ ни у поезији ни у животу, беспоштедан и према себи и према другима. Исто тако, и управо због тога, као један од свега неколико наших највећих, што ће рећи најбољих песника, од тренутка када му је изашла прва збирка није добио ниједну националну награду за поезију (као и ниједну награду уопште), на срамоту оних који се питају о томе, као и свих нас, а подобијали су је многи који му по квалитету песничког опуса нису „ни до колена“! Једини пут када је Божидар Васиљевић добио неку награду, то је било само онда када је као млад, необјављиван и потпуно непознат песник, на једном књижевном конкурсу добио награду на југословенском нивоу. То све говори... и о нашој књижевној сцени, и о критеријумима за додељивање награда на њој. Скрајнут од већине релевантних књижевних часописа, песничког меинстрима и својих најближих, никада није доживео рецепцију адекватну вредности и значају свог поетског стваралаштва.

Од прве песничке збирке, „Црне капи“, изашле у најгоре време за овај народ, 1991. године, преко „Рашчињеног анђела“, „Клошаркиног плеса“, „Лова на космичке струне“, па све до „Златних остатака“ за краљевачку „Повељу“ из 2024. године, аутор је преко двадесет књига: песничких збирки, романа, збирки кратких прича, књига поезије за децу, као и једне књиге хибридне форме, документаристичко-поетско-есејистичке, „Приче о Јасенову“ (2023.), о житељима његовог родног краја. Песме су му превођене на руски, италијански, шпански, француски, румунски, шведски, мађарски и енглески, а проза на русински језик. Један је од оснивача Балканског књижевног гласника.

Пре неких десетак година, уредница једног нашег књижевног часописа замолила ме да напишем приказ неког романа за исти. Већ сам увелико радио на томе, кад некако у то време сретох Божу и он ми даде своју управо објављену збирку. Тек што сам овлаш бацио поглед на песме, оне ме намах „узеше под своје“ и нисам се смирио све док натенане не ишчитах целу збирку... па онда још једном. Убрзо му послах поруку на телефон: „Требало је да радим нешто сасвим друго, али сада неизоставно морам да пишем о твојим песмама, потпуно су ме разбиле... У ствари, већ сам кренуо.“ Одговор је био сасвим кратак: „Радостан сам.“

Том приликом, у приказу под насловом "Песме надолазеће смрти", између осталог, записао сам и следеће:
„... то је проналажење оног поетског, лирског, баш у том
најобичнијем, свакодневном, најпрофанијем што човека окружује, као и у баналностима
које му се непрекидно дешавају и понављају, а на шта је све већ увелико свикао. Дакле,
у ономе где се то најмање очекује, али управо је то понајбољи показатељ
Васиљевићевог песничког дара и умећа. Уједно, те песме су и оде животу – опијање тим обичним, малим стварима у којима се огледа вечност, као и неуништивост вечитог, бесконачног животног круга... Па и они уобичајени, свагдањи ритуали и/или
обавезе које по инерцији узимамо здраво за готово и који су нам одавно већ постали
рутина, овде бивају осветљени другачијим светлом и пред нашим зачуђеним погледом
попримају виши, одуховљени, скоро мистични смисао. Те обичне, свакодневне делатности – испијање чаја или кафе рано ујутру, као и обавезни одлазак на посао, код Васиљевића тако добијају истоветни вредносни предзнак као и кружење животворне воде у природи, и поистовећују се с њим. Управо таквим поистовећивањем, најпростијим а тиме и најснажнијим и најефектнијим поетским средствима, он предочава ону велику истину коју обично тако лако пренебрегавамо баш због те њене једноставности и очигледности, а коју је Халил Џубран још ономад исказао речима, 'Тражиш чудо? Живот је чудо.'
.. (Ту је и) разголићивање тривијалне свакодневице уобичајених људских живота или оно што животом називају, немирење са таквим животом већине – оних који су 'одавно одустали / од својих живота / (и) живе /одавно мртви' (што рече песник у једној својој старијој песми). Као и, с тим у вези, његово особено разрачунавање – разобличавање, раскринкавање тачније речено, лицемерства, ароганције и сваковрсних видова манипулације овог нашег несрећног постмодерног, постисторијског и постистинитог времена, као и простора у којем смо осуђени да обитавамо.

Божидар Васиљевић, тај зачудни алхемичар свакодневног, профаног, па и оног најнижег у човеку... вештином ренесансног мајстора речи трансформише га у златни талог своје поетске истине.

Попут својих великих претходника (Тагоре, Буковског и других), и Васиљевић у позним годинама почиње да исписује своја поетска премишљања о надолазећој смрти, али без икакве бојазни, театралности и/или непотребне патетике, већ помирено и сасвим безбрижно, у пуној свесности да је и он сам (као и све постојеће уосталом) ништа друго до тек делић тог бесконачног, неуништивог животног круга у којем се вечно смењују рађање и умирање... Песме су то о наслућеном, скорашњем одласку... где је дакле коначно поништен сав привидни дуализам овога света'... Нема, стога, код Васиљевћа ни назнаке неког страха, па ни бојазни пред лицем непознате, баш напротив. Он је дочекује смирено, скоро с нежношћу, као какву давно очекивану а никад остварену љубав – ону најидеалнију, која те никад неће изневерити... Или, ако већ не с нежношћу па чак и радошћу, песник очекује белу даму с неком врстом резигниране радозналости... И чини то, у најмању руку – достојанствено.“

Једна од наших последњих телефонских преписки, од првог новембра прошле године, ишла је овако:

„Ако ти још није јасно зашто нема награда за Васиљевића, и зашто га званично нико 'релевантан' не помиње (а јасно ти је), само погледај његову песму *** Ако хоћеш да си слављен.“
„Умрећу ускоро и неће ме бити брига ни за шта.“
„Велики песници никад не умиру. Ево, сад ћу да читам од тог Васиљевића неку песму о Шелију.“
„Јесте, не умиру, веруј у то.“
„Ма, ја кад ти кажем...“
„Верујем ти... Одох да пазарим.“
„Ма, пусти ме сад, дружим се с Шелијем.“

***
Са свиме се на време поздрави
махни достојанствено животу
као неком ко ће се ускоро вратити
сада кад си нико
махни свима
чак и служби за убирање пореза
и њеном врховном главоњи
ни њима није лако да те свакодневно деру
кад будеш постао ништа
можда нећеш моћи
осим ако се
свакодневна обећања о бољитку
не остваре баш у томе ничем
где ничег нема
ни служби ни драња
ни лошег ни бољег
где ако било шта влада
влада спокојство ништавила
над ништавилом

***

Кад попушиш своја пролећа
као мазна девојчица долази смрт
умилна као почетак љубави
шапуће
не бој ме се
безболна сам
ни као лахор ме нећеш осетити
проћи ћу кроз тебе
најнежније
тако да нећеш више пожелети
другачију нежност
бићеш ми заувек одан
најоданији

Божидар Васиљевић

22/05/2026

Синоћ је у центру за културу , поводом обележавања крсне славе Ресавске библиотеке Светих Ћирила и Методија, одржан музичко–сценски програм „КОРАЦИМА ДАЛЕКИМ“ — вече испуњено емоцијом, поезијом, музиком и дубоким поштовањем према прецима који су своје животе уградили у слободу коју данас живимо.

Публика је имала прилику да кроз стихове великих српских песника, потресне монологе, звуке клавира и песме које носе дух времена Првог светског рата, прође кроз једно снажно путовање сећања, поноса и националне историје.

Стихови Милутин Бојић, Алекса Шантић, Добрица Ерић и других великана оживели су на сцени снагом речи која ни после једног века не губи своју истину и емоцију. Посебан утисак оставиле су композиције које су обележиле колективно памћење народа, а сала је у појединим тренуцима дисала као једно.

Ово није било само вече уметности — већ вече сећања, захвалности и поштовања. Вече у коме смо, корачајући „далеким корацима“, још једном подсетили себе колико су жртва, част, вера и љубав према отаџбини дубоко уткане у наш идентитет.

Хвала свима који су били део овог дирљивог и достојанственог програма и који су својим присуством увеличали славу наше библиотеке.

19/05/2026

Са великом тугом опраштамо се од Бране Живковића, дугогодишњег сарадника и пријатеља Ресавске библиотеке, човека који је својим радом и посвећеношћу оставио драгоцен траг у културном и завичајном наслеђу нашег краја.

Као аутор више завичајних монографија, Брана Живковић је годинама предано бележио људе, догађаје и сећања, чувајући од заборава историју и дух завичаја. Његове књиге остају као сведочанство времена и љубави према месту ком је припадао.

Ресавска библиотека памтиће га као искреног сарадника, поштованог ствараоца и човека који је веровао у значај писане речи, културе и трајања.

Упућујемо искрено саучешће његовој породици, пријатељима и свима који су га познавали и поштовали.

Нека му је вечна слава и хвала.

18/05/2026

Поносни смо на нашу Мину Ђуровић, која је остварила изузетан успех пласиравши се у првих шест најбољих рецитатора на 57. Републичкој смотри рецитатора „Песниче народа мог“, одржаној 15. и 16. маја у Ваљеву!

Међу 35 најталентованијих младих рецитатора из целе Србије, Мина је својом интерпретацијом, емоцијом и снагом изговорене речи изборила место међу награђенима и достојно представила свој град и школу.

Републичка смотра рецитатора већ деценијама окупља најбоље младе чуваре поезије и лепе речи, а успех наше Мине потврда је да таленат, рад и љубав према књижевности увек пронађу свој пут до публике и стручног жирија.

Честитамо Мини на великом успеху и желимо јој још много награда, аплауза и песничких победа!

15/05/2026

Поводом своје крсне славе – Светих Ћирила и Методија, Ресавска библиотека приређује вече које неће бити само програм, већ дубоко и потресно путовање кроз време, сећање и душу једног народа.
Музичко–сценски програм „КОРАЦИМА ДАЛЕКИМ“ води нас у срце Првог светског рата – у дане страдања, поноса, губитака и непоколебљиве вере у слободу. На сцени ће оживети стихови највећих српских песника – Милутин Бојић, Добрица Ерић, Алекса Шантић и других великана чије речи и данас одјекују снагом истине и љубави према отаџбини.
Кроз монологе који кидају тишину и буде успомене, два глумца дочараће судбине обичних људи и великих јунака, док ће клавир својим сетним и свечаним тоновима вратити дух једног времена које је Србију уписало у вечност. Посебну емоцију донеће вокална солисткиња извођењем песама које су постале симбол колективног памћења – од „Тамо далеко“ до мелодија које и данас буде трептај у грудима.
Ово није само уметнички програм.
Ово је поклон прецима.
Ово је вече у коме ће поезија, музика и сцена проговорити о жртви, части и љубави према отаџбини.
„КОРАЦИМА ДАЛЕКИМ“ је омаж дивовима који су својим костима, муком и страдањем изградили темеље слободе коју данас живимо. То је вече које нас подсећа ко смо, одакле долазимо и колико дугујемо онима који су за Србију корачали и онда када је било најтеже.
Дођите да заједно, у славу писма, културе и сећања, одамо почаст сенима предака и дозволимо уметности да нас подсети на вечне вредности које нас чувају као народ.

УЛАЗ СЛОБОДАН !

13/05/2026

„ПОЗОВИТЕ СУНЦЕ“ — поетско вече испуњено стиховима, музиком и емоцијом
У понедељак, 11. маја, у Центру за културу Свилајнац одржано је књижевно вече посвећено промоцији нове збирке поезије „ПОЗОВИТЕ СУНЦЕ“ нашег завичајног аутора Слободан Васић.
Публика је имала прилику да ужива у стиховима који носе снажну емоцију, животно искуство и љубав према човеку, завичају и животу. О поезији аутора говорио је Тодор Бјелкић, књижевник, новинар и уредник збирке, док је стихове надахнуто казивала Петра Поповић, матуранткиња Пољопривредно-ветеринарске школе у Свилајнцу.
Посебну чар вечери донели су чланови Градског хора „Свиленглас“, чији су наступи додатно оплеменили атмосферу и повезали поезију и музику у једну складну целину.
Хвала свима који су били део ове лепе поетске вечери и још једном показали колико Свилајнац негује културу, књигу и своје ствараоце.