08/09/2026
PROMOCIJA KNJIGE
90 GODINA FK RADNIČKI 1922-2012
AUSTRIJA - SALZBURG
SUBOTA 16. JUN 17 ČASOVA
PODUNVSKOŠVAPSKI KULTURNI CENTAR
DONAUSCHWABEN KULTURNCENTRUM
FUDBALSKI KLUB “RADNIČKI“
SREMSKA MITROVICA
**Osnovan 15. aprila 1922. godine u Hesni.**
Pravak II razreda Novosadskog nogometnog potsaveza
1931/32 i 1933/34.
Pobednik Kupa Radničkih sportskih klubova Kraljevine Jugoslavije 1936.
Prvak Opštinske lige S.Mitrovica 1951, 1952, i 1952/53.
Prvak Međuopštinske lige Šid-Mitrovica
1959/60 i 1973/74, i Ruma-Mitrovica 1978/79
Trostruki prvak Sremske lige 1956/57, 1965/66 i 1989/90.
Šampion Vojvođanske lige 1966/67.
Dve godine član III lige. 1967/68 Srpska liga-Sever i 1968/69 Vojvođanska liga(III) liga
Pobednik Kupa Srema 1961., 1966. i 2010.
Pobednik Opštinskog kupa Sremska Mitrovica 1976.
Prvak Vojvođanske lige-Zapad 2011/12. godine
Adresa: Bulevar Konstantina Velikog bb - Hesna
Sremska Mitrovica
Povodom jubileja FK Radnički
Iz knjige-enciklopedije sa 2060 strana i 2657 slika, teške 5.5 kg
“90 uspešnih godina FK Radnički.”
Autor: Stević Jovica 064-20-64-825
E-mail: [email protected]
FK RADNIČKI IZ SREMSKE MITROVICE ŠAMPION VOJVOĐANSKE LIGE ZAPAD 2011/12.
FK Radnički posle 45 godina ponovo igra u Trećoj ligi,
Srpska liga grupa Vojvodina.
VOJVOĐANSKA LIGA-ZAPAD 2011/12
Broj utakmica igrača prvog tima
FK Radnički iz Sremske Mitrovice sa brojem datih golova
rb Prezime i ime ukupno utakmica dato golova
Utakmice:
1 Šivoljicki Dejan(golman) 24
2 Stević Goran 29
3 Mijić Milan-Mijaga 23 1
4 Ivić Ivan 28
5 Radovanović Nikola 27
6 Ninković Dragan 28 2
7 Ristić Nikola 24 1
8 Živanović Branislav 10
9 Vasiljević Miša 14 7
10 Skorupan Damir 29 22
11 Savinović Marko 14 1
12 Prokić Saša-Proka 28 10
13 Đurđević Laza 28 6
14 Cvijetić Vladimir 13
15 Šijan Nikola 4
16 Bojić Darko 4
17 Manev Vladimir 15 2
18 Relić Nenad(golman) 9
19 Bosančić Milan 25 1
20 Pavlović Dušan-Pavika 11
21 Derajić Miloš 12 3
22 Gačić Srđan 11 1
23 Vasiljević Aleksandar 6
24 Simjanovski Stevan 1
ukup gol: 57
85 Jahre erfolgreicher Arbeit” 1922-2007
Jubileum zum 85 jährigen Bestehen des
Fußballklubs Radnički aus Mitrowitz
Der Fußballklub Radnicki aus Mitrowitz wurde am 15. April 1922 in dem mitrowitzer Industriegebiet Hessendorf gegründet. Er ist der älteste Fußballklub in Sirmien, der schon 85 Jahre ohne Pause mit der gleichen Klubpolitik und mit dem gleichen Namen funktioniert.
Der Klub wurde von den deutschen Einwohner des mitrowitzer Vorortes Hessendorf gegründet, welche die Mehrheit der Bevölkerung dieses mitrowitzer Ortsteiles bildeten. Wegen seiner guten Organisation, die auf dem Prinzip des deutschen Fußballs beruhte, wuchs der Sportklub Radnicki zu einem mächtigen und sehr gut organisierten Klub. Er war einer der best organisierten Provinzklubs im Königreich Jugoslawien. 1938 baute der Klub einen neuen bedeckten Spielplatz mit einer modernen Garderobe, die über Wasser und Strom verfügte. Der Klub hatte einen Wächter für den Spielplatz, einen Verwalter, zwei Sekretäre, zwei Kassiere und eine außerordentliche Führung. Viele Klubs sind heutzutage nicht so modern als der FK Radnicki vor 70 Jahren war.
In dem Zeitraum bis zum Beginn des Zweiten Weltkrieges sammelte der Klub Arbeiter und arbeitende Jugendliche aller Nationalitäten, die hauptsächlich in der Fabrik für Holzverarbeitung arbeiteten. Die Mehrheit der Klubmitglieder waren Deutsche aus Hessendorf, die mit ihrer fleißigen und ehrlichen Arbeit einen modernen Klub erschafften und diese Tradition der deutschen Vollkommenheit und Funktionalität hatte sich bis in die heutigen Tage erhalten.
In der Meisterschaft 1938/39, waren in dem Team des Radnicki Klubs 9 Deutsche und 2 Ungarn Der Vorsitzende des Klubs war serbischer Herkunft: Mošorinac Veljko. Dieses unvergessliche, internationale und unbesiegbare Team sah so aus: Tormann: Toni Kun.
Verteidiger: Gyurika Bart und Nikola Čajka. Mittelspieler: Nikola Bart, Stjepan Tot und Pavle Perge. Stürmer: Joseph Rumpf, Johann Waimüller, Franz Bart (Kapitän), Ivan Konrad und Peter Mayer.
Obwohl dem Klub in der Vorkriegszeit ein paar Mal durch die Behörden die Tätigkeit verboten worden ist, hat der Klub auffallende Resultate erreicht. Die größten Erfolgen bis 1941 waren: Der Klub eroberte die Meisterschaft der mitrowitzer Gruppe, der zweiten Klasse des Fußballunterbundes in Neusatz 1931/32 und 1933/34. Der Klub ist Gewinner des Pokals des Radnicki Sportklubs des Jugoslawischen Königreiches.
Nach Ende des Zweiten Weltkrieges nahm der Klub im Herbst des Jahres 1945 seine Tätigkeit wieder auf. Die rote Farbe der Spielerdressen bleibt auch in der Nachkriegszeit Schutz- und Erkennungszeichen des Klubs. In der ganzen Periode nach dem Krieg ist der Fußballklub Radnicki ein der besten mitrowitzer Klubs.
Der Klub spielt meistens in der sirmischen Liga. Dreimal eroberte er die Meisterschaft der sirmischen Liga (1956/57, 1965/66, 1988/1989). Den größten Erfolg schaffte der Klub 1966/67 als er den Meistertitel der wojwodinischen Liga erobert und sich damit den Aufstieg in die 3. Liga, in die Serbische Liga-Gruppe Nord, erkämpft hatte. Der Trainer dieser Meistergeneration war Milan Banjeglav und der Kapitän und zugleich auch beste Spieler in der Geschichte des Klubs was Horung Franja-Gugila.
Wie in der Vorkriegs- so auch in der Nachkriegsperiode war und blieb der Fußballklub Radnički Hüter der Stadt Sremska Mitrovica. Die ganze Hilfe ging an den Fußballklub Sirmien und an andere Sportklubs in der Stadt. Der Klub hatte keinen Dinar Hilfe bekommen, obwohl er in seinen Reihen immer mindestens 100 registrierte Fußballspieler aller Generationen hatte. Diese Ungerechtigkeit an dem Klub ist bis heute geblieben. So ist der FK Radnicki gezwungen sich aus seinen eigenen Einnahmen zu finanzieren, die in der guten Organisierung des Klubs gegründet sind, die den heutigen ökonomischen Umständen entsprechen.
In der laufenden Meisterschaft der sirmischen Liga wurden die Hessendorfer mit einer Serie von Siegen und gutem Spiel Meister in der sirmischen Liga. Im ganzen Jahr 2006 war das Stadion in Hessendorf eine uneroberte Fußballfestung. In allen 15 Meisterschaftskämpfen der Frühjahrsperiode der Meisterschaft 2005/06 und der Herbstperiode der laufenden Meisterschaft haben die Gastmannschaften den Hessendorfern keinen Punkt weggenommen.
Die Mannschaft wird von den Meisterfußballern Duško-Krdza Sladojević und Zoran Smiljanić geführt. So sind die Hessendörfer in ganz Sirmien ein ungeschlagener und unangenehmer Gegner vor dem alle Angst haben, unabhängig davon ob es um ein Heim- oder um ein Gastspiel geht. Bis Beginn der Frühjahrsmeisterschaft erwartet man die Genesung und Rückkehr von Dragan Lajcika Hajdu, des besten Spielers des FK Radnicki in den letzten 10 Jahren.
Im Jubiläumsjahr und Jahr der Feier von 85 Jahren erfolgreicher Arbeit des Klubs erwartet man sich die Rückkehr in die Wojwodina Liga. Der Fußballklub Radnički mit seiner Tradition, mit seinen besonderen Arbeitsbedingungen, mit modernen Objekten im Stadion und mit seinen treuen Fans verdient das völlig.
Autor: Jovica Stevic Übersetzung: Erika Porta
FUDBALSKI KLUB RADNIČKI
IZ SREMSKE MITROVICE
90 GODINA USPEŠNOG RADA - 1922. - 2012.
Ove godine navršava se devet decenija otkad je osnovan Fudbalski klub Radnički, prvi fudbalski klub u Hesni i jedan od prvih fudbalskih klubova u Sremskoj Mitrovici.
Vreme od 1922 do 2012 godine predstavlja dug i trnovit ali i častan put kojim je prošao naš fudbalski klub, kojim je on morao da prođe, da bi postao ono što je danas – najpopularniji sportski klub u Hesni i jedan od najpopularnijih sportskih klubova u gradu, koji se s pravom naziva institucija fudbala u Sremskoj Mitrovici.
Put – pun slave, jer nas je po uspesima našeg kluba poneo na najviše nivoe.
Put – pun časti, jer nam je u sportskom moralu doneo ogroman ugled.
To i jeste razlog da se osećamo dužnim da se sa pijetetom setimo svih onih – znanih i neznanih – poštenih trudbenika i članova našeg kluba i da sa zahvalnošću podvučemo njihov doprinos u ovom pravcu.
I, najzad, to i jeste razlog da i od naših budućih hesnerskih naraštaja sa pravom očekujemo sve dalje i veće uspehe, jer oni za to imaju, i sposobnosti i uslova, a Fudbalski klub Radnički poseduje ogroman razvojni potencijal i perspektivu.
Fudbalskog kluba Radnički iz Sremske Mitrovice kao klub I organizacija I svi njegovi članovi imaju za to sve potrebene kvalitete – i fizičke i intelektualne i moralne.
OD 1922. DO 2012. GODINE
PRVIH 90 GODINA RADA FK RADNIČKI
Fudbalski klub Radnički osnovan je 15. aprila 1922. godine u sremskomitrovačkom naselju Hesna pod imenom Sport klub Radnički. Klub su osnovali Nemci iz Hesne, zajedno sa srpskim, hrvatskim i mađarskim entuzijastima fudbala, uglavnom radnicima drvne industrije Mitrošper, Varda i Svilara.
Osnivač kluba i pokretač svih akcija bio je Konrad Ivan, koji je bio i najaktivniji član Radničkog u periodu Kraljevine Jugoslavije. Konrad Ivan je živeo u Hesni u ulici Đure Daničića. Negova kuća koja se nalazila na desnoj strani p**a, na krivini koja je vodila ka fabrici Mitrošper, bila je jedna od najlepših u Hesni. Za svoje zasluge u doprinosu i razvoju Radničkog, na skupštini kluba održanoj 6. februara 1941. godine, proglašen je za počasnog predsednika Radničkog. To je najveće priznanje i počast, koju jedan član kluba može da dobije za svoje zasluge u radu Fudbalskog kluba Radnički.
Na osnovu do sada prikupljenih podataka u osnivanju Fudbalskog kluba Radnički, sem Konrad Ivana učestvovali su: Kleinger Josip, Mike Johan, Mikulčić Ivica i Obradović Čeda. Najveći broj osnivača su bili Nemci iz Hesne, koji su činili većinsko stanovništvo ovog uzornog i naprednog naselja. Sve njih je karsila velika ljubav prema radničkom klubu. O entuzijazmu, odricanju i ljubavi prema fudbalu i klubu govori nam i sledeća priča sa venčanja Klajniger Josipa i Marie Bart. Venčanje dvoje mladih Nemaca iz Hesne održano je u nedelju 28. maja 1930. godine. Tog dana FK Radnički je igrao važnu utakmicu. Klajniger Josip je odmah posle ceremonije venčanja, koje je obavljeno u katoličkoj crkvi, otišao da učestvuje u utakmici Radničkog, na opšte zaprepašćenje svih prisutnih.
Zbog svoje dobre organizovanosti, zasnovane na nemačkim principima fudbalske igre, Sport klub Radnički izrasta u jedan moćan i odlično organizovan klub. Jedan je od najbolje organizovanih klubova u provinciji u Kraljevini Jugoslaviji.
Svoje utakmice Radnički je igrao na igralištu pored Streljačkog doma, iza “velike bele” kuće u kojoj su stanovali nameštenici fabrike Mitrošper, a koja se nalazi na raskrsnici ulica Bulevar Konstantina Velikog i Đure Daničića. Tada je to bilo jedino fudbalsko igralište u Sremskoj Mitrovici. Postojalo je i pre prvog svetskog rata i popularno je nazvano Streljana (Šicara). Na Streljani svoje utakmice igrao je i gradski rival Građanski sport klub i svi ostali novoosnovani fudbalski klubovi u gradu. Čitav kompleks oko Strelišta, predstavljao je jezgro razvoja sporta u Mitrovici. Postojali su teniski i fudbalski tereni, otvorena i zatvorena streljana. Održavana su atletska takmičenja. U velikoj sali strelljačkog doma, održavane su skupštine, igranke i ostale kulturno-zabavne aktivnosti. Tek 1927. godine izgrađeno je još jedno igralište u gradu. Nalazilo se kod željezničke stanice, i od tada na njemu je svoje utakmice igrao gradski rival Građanski.
Na Streljani, Radnički je igrao i trenirao sve do 1938. godine. Vlasnik fabrike Mitrošper Sabo Špic, poklanja Radničkom zemljište za novo igralište, koje je izgrađeno 1938. godine. Članovi kluba su dobrovoljnim radnim akcijama izgradili novo ograđeno igralište sa savremenom svlačionicom, koja je imala vodu i struju. Tako je član kluba Hornung Macika sa svojim konjima uzorao igralište. Zatim je sa tanjiračom isitnio zemlju, izravnao i pripremio za sejanje trave. Naravno, kao i svi ostali članovi sve je uradio besplatno. Novo igralište se nalazilo u neposrednoj blizini prvog igrališta (100 metara udaljeno). Na novo igralište se ulazilo iz ulice Đure Daničić i ono se nalazilo na mestu gde je sadašnje trgovinsko preduzeće “Ogrev”. Svečano je otvoreno utakmicom između Radničkog i Građanskog. Novo igralište je bilo jedno od najlepših u čitavoj okolini i ispunjavalo je sve zahteve za odigravanje utakmica, koje je postavljao novosadski nogometni potsavez. Bilo je ograđeno visokom ogradom i imalo je savremenu zgradu(svlačionicu) za smeštaj igrača. Klub je imao: čuvara igrališta, ekonoma, dva sekretara, dva blagajnika i odličnu upravu. Mnogi klubovi u našoj zemlji, ni danas, nemaju uslove kakave je Radnički imao u periodu Kraljevine Jugoslavije.
U periodu do početka II svetskog rata, okuplja radnike i radničku omladinu svih nacionalnosti, koji su uglavnom radili u fabrici za preradu drveta “Mitrošper”.
U prvenstvu 1938/39, u timu Radničkog bilo je 9 Nemaca, 2 Mađara, a predsednik kluba bio je Srbin, Mošorinac Veljko. Taj nezaboravan, internacionalan i nepobediv tim je izgledao: Golman: Kun Toni. Bekovski par: Bart Đurika i Čajka Nikola. Half linija: Bart Niklola, Tot Stjepan i Perge Pavle. Napad: Rumpf Josip, Vajmiler Johan, Bart Franc(kapiten), Konrad Ivan i Majer Peter. Okosnicu tima činili su igrači iz nemačkih porodica iz Hesne. Čitave porodice su bile članovi kluba. Posebno je veliki doprinos dala porodica Barth. Čak sedmoro braće Barth su igrali za prvi tim. Franc, Nikloz, Đurika, Steva, Andrija, Matija, Emil. Najbolji predratni igrač Radničkog bio je Bart Franja. Za Hesnerce su igrali i braća Vajnmiler Johan i Anton, braća Čajka Nikola i Jaša., braća Fric Nikola i Matija. Iz mađarske porodice Perge, trojica braće su branili crvene boje Radničkog. Đurika, Palika i Pera su bili standardni prvotimci.
Od osnivanja kluba boja dresova Radničkog bila je crvena. Klub je popularno nazvan mitrovački “Crveni”. Crvena boja dresova bila su prepoznatljivi i zaštitni znak Radničkog. Od osnivanja kluba klupska politika vođena je u pravcu okupljanja, organizovanja i omogućivanja bavljenja sportom radnika i radničke omladine. Klub je bio i član radničko sportske zajednice iz Beograda. Ta zajednica je okupljala sve radničke klubove iz Kraljevine Jugoslavije. Mitrovački Radnički je akivno učestvovao u kupu radničko-sportskih klubova Jugoslavije i postizao je odlične rezultate u tom popularnom takmičenju. Od prvih dana osnivanja, Sport klub Radnički pridobija simpatije velikog broja stanovnika i zaljubljenika fudbala u Sremskoj Mitrovici. Za kratko vreme postao je jedan od najpopularnijih sportskih društava u gradu.
Početkom tridesetih godina, Hesnerci postaju dva p**a prvaci svoje grupe u prvenstvu drugog razreda novosadskog nogometnog potsaveza. Osvojena su dva prvenstva grupe(1931/32 i 1933/34). Bila je to renesansa jednog malog kluba. U kvalifikacijama za prelaz u prvi razred, Mitrovčani su se susreli sa izuzetno jakim klubovima. Hesnerci nisu imali pomoć, kako finansijsku, tako i ostalu, koja je bila neophodna da bi se klub kvalifikovao u najbolju ligu potsaveza.
Godine 1938. u leto, dolazi do fuzije Sport kluba Radnički i M.S.K.(Mitrovački sport klub). M.S.K. je klub koji je kao i Sport klub Radnički okupljo radničku omladinu. Novi klub dobija ime M.S.K. Radnički. Boja dresova postaje crveno-zelena.(Radnički je imao crvenu, a M.S.K. zelenu boju). Sem fudbalske Radnički je imao i hazena sekciju(ženski rukomet) i boksersku sekciju. U prostorijama kluba igao se i šah. Održavane su igranke, a postojala je i diletanska (folklorna)sekcija.
Izgradnjom novog igrališta 1938. godine S.K. Radnički postaje dobro organizovan i stabilan klub. NJegove utakmice prati veliki broj gledalaca a igralište u Hesni koriste i ostali mitrovački klubovi koji nemaju svoja igrališta. (Trgovački, Zanatlija i M.S.K. pre fuzije). Nedeljom na igralištu u Hesni, od prepodneva pa do prvog sumraka igrale su se fudbalske utakmice. Pre podne bi igrali svoje utakmice klubovi koji nemaju svoja igrališta a posle podne u predigri glavne utakmice nastupao bi podmladak ili rezervni tim Radničkog. Fudbalski dan bio bi završen utakmicom prvog tima Radničkog. Sve ove utakmice su privlačile veliki broj gledalaca koji su dolazili iz čitavog grada. Igralište u Hesni postaje jedan fudbalski centar, koji je znatno doprineo razvoju, omasovljavanju i popularizaciji fudbala u predratnom periodu u Sremskoj Mitrovici. Radnički se takmičio u drugom razredu novosadskog nogometnog potsaveza, najčešće u grupi sa klubovima iz Sremske Mitrovice, Rume i Šapca.
Razvoju i usponu Sport kluba Radnički u Kraljevini Jugoslaviji i izrastanju Radničkog u jedan savremen klub, veliki doprinos su dali pripadnici nemačke nacionalnosti koji su bili većinsko stanovništvo u Hesni. Oni su svojom marljivošću, poštenim i disciplinovanim radom, nesebično pomagali Radnički i omogućili mu da bude stabilan i respektovan fudbalski klub u Kraljevini Jugoslaviji. Mnogi članovi Radničkog nemačke nacionalnosti putovali su kod svojih rođaka u Nemačku i Austriju. Vraćajući se u Hesnu, donosili su nova znanja o fudbalskoj igri, lopte i opremu.
Kada je klub materijalno i organizaciono ojačao i kada su stvoreni svi uslovi za ulazak u viši rang takmičenja, prvi razred novosadskog nogometnog potsaveza (rang koji je bio Druga liga Kraljevine Jugoslavije), počinje drugi svetski rat. Tako je prekinuto jedno razdoblje života kluba dugo preko dvadeset godina. U nedelju 6. februara, 1941. godine MSK Radnički održao je svoju redovnu godišnju skupštinu. Skupština je održana u kafani Čede Obradovića, vatrenog člana Hesneraca. Pravili su se veliki planovi za budućnost kluba. Planiran je preporod i jačanje kluba organizaciono i finansijski. Planirano je bilo otvaranje štedno-kreditne zadruge Radničkog, kao što je to već imao Radnički iz Inđije. Cilj je bio da klub materijalno bude stabilan, kakao bi mogao normalno da funkcioniše. Bila je to poslednja skupština Radničkog održana u Kralevini Jugoslaviji. Posle tačno dva meseca počeo je rat. Svoju poslednju prvenstvenu utakmicu u Kraljevini Jugoslaviji, Radnički je odigrao u nedelju 30. marta 1941. godine, u Šapcu protiv Zanatlije, rezultatom 1:1. Sedam dana kasnije, 6. aprila, počeo je rat.
Prvenstvo drugog razreda novosadskog nogometnog potsaveza za sezonu 1940/41 je prekinuto. Tog 6. aprila trebao je da se odigra veliki derbi. U Hesnu je dolazio odličan tim Podrinja iz Male Mitrovice. Utakmica je odložena, mada je bilo predloga od strane oba kluba da se utakmica igra, bez obzira što je počeo rat u zemlji. Ali, fudbal nije presto da se igra u Hesni. Tokom čitavog rata igrane su fudbalske utakmice. Klub je normalno funkcionisao i radio. Tek pred kraj rata, i približavanjem fronta gradu, igralište Radničkog je koristila jedna nemačka konjička jedinica kao senjak. Oprema i dokumentacija kluba su tada preneseni u kuću Andreasa Kuzmića(kuća na raskrsnici-poslastičarnica Šaćir, a sada prodavnica-Ineks).
OBNOVA FUDBALSKOG KLUBA
RADNIČKI 1945. GODINE
Završetkom drugog svetskog rata stvoreni su uslovi za obnavljanje Radničkog. U jesen 1945. godine klub je obnovio rad pod imenom Fiskulturno društvo Radnički. Iste godine i gradski rival Građanski obnavlja rad. Pošto je igralište u Hesni a takođe i igralište Građanskog kod željezničke stanice tokom rata oštećeno, izgrađeno je novo gradsko igralište. Ono se nalazilo na obali Save u Promenadi. Novo igralište trebalo je da bude zajedničko igralište oba kluba. Prvi predsednik Radničkog u posleratnom periodu bio je krojač Beljanski Đorđe. U obnovi kluba su učestvovali: Relić Sima oficir NOVJ, stolar Divnić Radivoj i drugi. Prvi trener je bio Radivojević Stevan. U jesen 1945. godine igrane su prijateljske utakmice a u proleće 1946. godine, Radnički nastupa u prvenstvu Sremske lige-Zapadna grupa. Radnički postiže odlične rezultate u svom prvom prvenstvu u novoj Jugoslaviji.
Nezaboravnu igru Radnički je prikazao u prijateljskoj utakmici kada je pobeđen tim Naša Krila iz Zemuna. Iz utakmice u utakmicu Radnički privlači sve veći broj gledalaca na svojim utakmicama i povećava broj svojih članova. Ali, tada dolazi do sukoba sa gradskim rivalom Građanskim i tada je bilo jasno, da na jednom igralištu neće biti mesta za oba kluba. Ponovo dolazi do klasne netrpeljivosti, kako na terenu, tako i van njega, koji je bio odlika celokupnog predratnog perioda u odnosima između Radničkog i Građanskog. Tadašnjim političkim strukturama u gradu nije se dopadalo postojanje dva kluba između kojih je došlo do razbuktavanja uzvrelih strasti starog građanskog društva i nove radničke klase. U leto 1946. godine po direktivi, dolazi do fuzije Radničkog i Građanskog.
Održava se zajednička skupština u Pivari i novi klub dobija ime Srem. Članovi Radničkog su bili protiv fuzije na koju su bili primorani. Nakon toga skoro svi su napustili rad u novom klubu koji je poneo ime FK Srem.
Posle fuzije Radničkog i Građanskog koja je održana u leto 1946. godine, u gradu na Savi postojao je samo jedan fudbalski klub. U predratnom periodu, u gradu je uvek bilo pet i više, fudbalskih društava. Fudbal kao kolektivna igra postaje sve popularnija u novoj državi. U Sremskoj Mitrovcici bilo je sve više zainteresovanih, koji su želeli da se aktivno bave fudbalom. Za sve zaljubljenike fudbala nije bilo mesta u jednom fudbalskom klubu u gradu. Tako su se počeli tražiti načini i mesta za nova fudbalska društva. Tako je pri fabrici Lola Ribar osnovano sportsko društvo Lola Ribar. Članovi kluba bili su radnici fabrike i omladina Hesne. Sportsko društvo Lola Ribar uključiće se u prvenstvo Sreza Sremske Mitrovice za 1949. godine. Prvi predsednik kluba Lola Ribar bio je Miler Sepika. Radio je kao farbar u fabrici nameštaja i bio je član predratnog Sport kluba Radnički. Sportsko društvo Lola Ribar će 1950. godine promenuti ime u Fudbalski klub Radnički. Jedan od najzaslužnijih za vraćanje naziva Radnički i stabilizaciju kluba, bio je Sava Alatić, radnik fabrike nameštaja.
Na starom predratnom terenu Radničkog nalazio se materijal i oprema za obnovu porušenih fruškogorskih sela koja su stradala u ratu. Zbog toga je došlo do izgradnje novog terena. Novo igralište treće po redu od osnivanja kluba, nalazilo se u neposrednoj blizini kao i oba prethodna. Nalazilo se kao i prvo pored streljačkog doma, ali sa suprotne (istočne) strane, prema fabrici nameštaja. To je mesto gde se nalazi sadašnji stadion Radničkog. Prva svlačionica bila je drvena baraka bez struje i vode, a igrači su se rashlađivali sa vodom iz velikog i dubokog bunara, koji je ranije korišćen za potrebe Svilare. Počeci su bili teški i skromni. Novca i pomoći nije bilo, ali je bilo volje i želje među igračima i članovima kluba da se izgradi jedan novi Radnički, koji će vratiti staru slavu predratnog Radničkog.
Prvi predsednici su bili Miler Sepika, Alatić Sava, Nikšić Paja-Buk i krojač Simić Bora. Članovi uprave bili su: Maletić Ivica, Arki Ivan, Tot Andrija-Andriško, Pera Pištolj i drugi. Prvi kapiten i najstariji igrač bio je Bart Đurika. Bart Đurika je igrao u predratnom Radničkom i on je sa svojim iskustvom i znanjem predvodio mladi tim Hesneraca. Prvi golman je Matković Voja, a igrali su još: Trenčanin Joca, Lompar Jova, Perge Ivan, Horvat Andrija-Unra, Milešik Josip, Perge Palika, Kesić Nedeljko, Tatić Boško, braća Milanović Ilija i Ivica i Andrija, DŽunja Vlada, Petko Zvonko, Sarka Antun i drugi. U sezoni 1952/53, Radnički postaje prvak Sreske(Opštinske) lige Sremske Mitrovice. U kvalifikacijama sa prvacima ostalih srezova u Sremu, Hesnerci ulaze u Sremsku ligu.
Ulazak u Sremsku ligu obezbedio je dosta podmlađen tim Radničkog. U jesen 1952. godine veliki broj igrača Radničkog, generacije 1932. godine, odlazi na osluženje vojnog roka. Podmlađen tim mitrovačkih “Crvenih”, koji je obezbedio ulazak u Sremsku ligu imao je sledeći sastav: Ružecki Ivan, Čolović Đorđe i Davidović Đorđe-Đusa(sva trojica golmani). Igrači: Bart Đurika, Trenčanin Joca, Horvat Andrija-Unra, Hornung Franja-Gugila, Obrad Ivan, DŽunja Vlada, Petko Zvonko, Kovač Stjepan-Stipa, Vuletić Dimitrije-Mile, Štabler Kruna, Matković Draga, Jurić Ivan, Papa Josip-Kurkelja, Perge Pavle-Palika, Apro Ivan-Tahodi, Borković Mile-Šapčan. Trener ove generacije bio je Sladić Žarko.
U sezoni 1953/54. Radnički je prvi put nastupio u Sremskoj ligi. Posle toga odigrao je preko 40 sezona u Sremskoj ligi. Time je postao klub sa najviše nastupa u prvenstvima Sremske lige. Prvak Sremske lige prvi put postaje u sezoni 1956/57, a u sezoni 1957/58 nastupa u Novosadsko-sremskoj ligi. U periodu pedesetih i sve do sredine šezdesetih godina, prva ličnost kluba i najzaslužniji čovek za sve uspehe Radničkog bio je Arki Ivan. Arki Ivan bio je čovek koji je živeo za Radnički. Zbog svog poštenog rada voleli su ga i poštovali svi igrači i navijači u Hesni. Pod njegovim rukovodstvom organizovane su mnogobrojne akcije počev od nasipanja i ravnanja terena, postavljanje ograde oko igrališta i mnogi drugi poslovi, koji su omogućili lepši život kluba. On je svojim radom i zalaganjem doprineo popularizaciji Radničkog gradu i u celom Sremu.
Prvih godina nakon završetka II svetskog rata u Sremskoj Mitrovci počinju da se obnavljaju stari i stvaraju novi fudbalski klubovi i razna sportska društva.. Tako je sredinom pedesetih godina pri FK Radnički osnivana i kuglaška sekcija Radničkog. Ona je postojala samo nekoliko godina, ali kuglanje u Hesni se održalo sve do 1988. godine, kada je izgrađena nova sportska hala, “Pinki”, a u okviru nje i moderna automatska kuglana. Tih godina osnovani su i mnogi fudbalski klubovi: Milicionar, Sloga, Zanatlija, Lokomotiva, Jedinstvo. Fudbalski klub Jedinstvo koji je delovao na područiju naselja K.P.D., pripaja se FK Radnički 1958. godine. Najbolji igrač Jedinstva je bio brzonogo krilo, Atanasković Sava-Vrlja, koji je uspešno igaro nekiko sezona za Hesnerce.
Početkom šezdesetih godina, Radnički je nekoliko sezona u samom vrhu Sremske lige. Stvara se tim koji će postići najveći uspeh u istoriji kluba. U 1961. godini Radnički osvaja Kup Revolucije za Srem. Na igralištu u Hesni niže se pobeda za pobedom. Igra se odličan fudbal koji privlači dosta gledalaca, koji su dolazili da uživaju u majstorijama fudbalera Radničkog. Arki Ivan, koji je najzaslužniji za sve uspehe Radničkog, oboleva od teške i neizlečive bolesti. Ali, on je i dalje svaki dan na igralištu, gde je svojim zalaganjem i prisustvom davao primer ostalima. U leto 1964. godine odlazi u bolnicu. Prilikom poseta igrača dok je ležao u bolničkom krevetu, davao je savete i zadatke. LJutio se na igrače što poslovi koje im je on dao nisu urađeni. Arki Ivan umro je u avgustu 1964. godine.
NJegovim odlaskom Fudbalski klub Radnički izgubio je mnogo. Igrači i uprava kluba su nastavili putem, koji je postavio i krenuo Arki Ivana. Već u sledećoj sezoni 1965/66., Hesnerci postaju šampioni Sremske lige. Da ima najbolji tim od osnivanja kluba, Radnički je to pokazao u prvenstvu Vojvođanske lige za sezonu 1966/67. Ubedljivo osvaja prvo mesto i dokazuje da je najbolji klub u Vojvodini. Svi ovi uspesi postignti su sa trenerom Banjeglav Milanom i kapitenom Hornung Franjom Gugilom.
U sezoni 1967/68, Hesnerci se takmiče u Srpskoj ligi (treća liga). Igraju sa velikim i poznatim klubovima iz: Novog Sada(OFK Novi Sad), Beograda(Radnički, Rakovica), Subotice, Kikinde, Zrenjanina, Pančeva i ostalih gradova Srbije. Bio je to krajnji domet jedne sjajne generacije fudbalera Radničkog. To je bio i najveći uspeh klupskog mitrovačkog fudbala. Grad je u sezoni 1967/68, imao predstavnika u Drugoj ligi(FK Srem) i predstavnika u Srpskoj ligi(FK Radnički). Radnički je igrao samo jednu godinu u Srpskoj ligi. Klub se našao u teškoj materijalnoj situaciji i za takmičenje u Srpskoj ligi bila su potrebna ogromna sredstva. Izostala je pomoć grada kao i mnogo p**a ranije. Došlo je do neravnopravne podele sredstava namenjene fudbalskim klubovima. Dva najbolja mitrovačka fudbalska kluba nisu imala isti položaj. Najveći deo sredstava i pomoći grada odlazi FK Srem. Radnički je kao i mnogo p**a ranije bio oštećen i zapostavljen.
U sledećoj sezoni 1968/69 u prvenstvu Vojvođanske lige, Radnički nekoliko kola pre kraja istupa iz takmičenja zbog nedostatka sredstava. Kola su krenula nizbrdo i teško ih je bilo zaustaviti. Tešku situaciju u klubu predstavljalo je igralište Radničkog. Nije bilo upotrebljivo za odigravanje prvenstvenih utakmica. Posle istupanja iz Vojvođanske lige Radnički se takmiči tri sezone u Novosadsko-sremskoj ligi, odakle ispada u Sremsku ligu. Iste godine ispada i iz Sremske lige. U sezoni 1973/74, mitrovački “Crveni” igraju u Međuopštinskoj ligi. Posle velikih derbija u Srpskoj ligi sa ekipama: FK Novi Sad, Radnički iz Beograda, koji su bili prvoligaši, Hesnerci su morali da igraju sa timovima iz: Čalme, Martinaca, Kuzmina, Bačinaca, Vašice, Adaševaca, Morovića, . .
Kao što je uspon i razvoj kluba bio silan, tako je i posrtanje i pad došao naglo i brzo. Pretilo je gašenje i prestanak rada kluba. Da bi klub opstao i normalno mogao da funkcioniše, trebalo je mnogo toga uraditi. Novca i pomoći nije bilo ni sa jedne strane i svi su dugli ruke od Radničkog. To je bio jedan od najtežih perioda od osnivanja kluba. Tada su se dvojica ljudi istakli u radu na sređivanju i stabilizaciji kluba. To su bili Milinković Duško i Lakatoš Slobodan-Bata. Preko četrdeset godina Lakatoš Slobodan-Bata je neprekidno bio član uprave kluba i time je postao član uprave, koji je najduže radio u Radničkom. Uključio se u rad uprave kluba krajem pedesetih godina dok je predsednik kluba bio Arki Ivan. U upravi kluba obavljao je sve dužnosti i u klubu je radio sve poslove. Milinković Duško postao je predsednik kluba početkom sedamdesetih godina i jedno desetak godina izuzev kratkih prekida, vodio je klub kao predsednik. NJegovim angažovanjem počela je obnova, izgradnja i modernizacija igrališta. Stara zgrada svlačionice koja se koristila od sredine šezdesetih godina, a koja je ranije bila vatrogasno spremište fabrike Nameštaja je renovirana.
Uvedena je voda, izgrađena su kupatila, dograđena je sala bifea. Izgrađene su pokrivene betonske tribine i sazidana je ograda od cigle oko čitavog igrališta. Postavljena je žičana ograda oko terena za igru, asvaltirano je igralište za mali fudbal. Prvi put od osnivanja kluba 1978. godine, postavljeni su metalni golovi za igru. Sve ovo je urađeno u periodu, dok je klub vodio Duško Milinković. Zajedno sa Duškom Milinkovićem veliki doprinos je dala tadašnja uprava kluba koja je zajedno sa igračima, navijačima i prijateljima Radničkog, dobrovoljnim radom i zalaganjem radila na izgradnji i uređenju igrališta. Od tog perioda igralište se s punim pravom naziva stadion Radničkog.
Počinje ponovo uspon kluba i krajem sedamdesetih godina, Hesnerci postaju stabilan sremskoligaš. U 1976. godini Radnički osvaja Kup Maršala Tita za Srem. Klub je rešio pitanje samofinansiranja organizovanjem igre na sreću tombole i radom klupskog bifea. U 1981. godini završena je izgradnja novih savremenih klubskih prostorija sa svlačionicama, ekonomatom i kancelarijom. Izgradnjom novih klupskih prostorija i ostalih objekata, Milinković Duško je ostavio budućim generacijama uslove za život i rad kakve nemaju ni mnogo veći klubovi od Radničkog. Zbog toga sve buduće generacije igrača, članova kluba i navijača Radničkog treba da mu budu večno zahvalni.
Početkom osamdesetih godina izgrađen je moderan travnati teren sa drenažnim sistemom. Postavljena je nova metalna ograda oko terena za igru, tako da je igralište ispunjavalo sve zahteve za odigravanje fudbalskih utakmica. U tom periodu na stadionu Radničkog često su gostovali trećeligaški i drugoligaški timovi iz okoline. Oni su se rado odazivali pozivu da na odličnom terenu odigraju prijateljske utakmice.
U sezoni 1982/83. godine Radnički pruža odlične igre i sa rumskim Slovenom bori se za titulu prvaka Sremske lige. U derbiju za pamćenje koji je odlučivao o prvaku, Rumljani su bili bolji. Na stadionu Radničkog pred oko 2000 gledalaca, Sloven pobeđuje sa 3:2 i osvaja titulu šampiona Sremske lige. Radnički zauzima drugo mesto i stiče pravo igranja u novoformiranoj Novosadsko-sremskoj zoni. U novoj ligi Radnički je igrao samo jednu godinu i ponovo se vraća u Sremsku ligu. U sledećih nekoliko sezona klub je u vrhu Sremske lige. Poslednju titulu prvaka Sremske lige(treću po redu od osnivanja kluba) osvaja u prvenstvu 1988/89. godine. Ali, kao i prošli put, Hesnerci se u novoj ligi zadržavaju samo jedno leto. Od sezone 1990/91 Radnički je stalno član Sremske lige.
Raspadom SFRJ i početkom rata na prostorima Jugoslavije nastupa period ekonomske i političke krize. Posebno su pogođena mnoga sportska društva. Period osamdesetih godina za Fudbalski klub Radnički predstavljao je vreme blagostanja i sigurnosti. Finansijskih sredstava bilo dovoljno, čak se pomagalo i drugim sportskim klubovima i organizacijama. Početkom rata na prostorima SFRJ, nastupa težak period devedesetih godina.
Ponovo, kao mnogo p**a u prošlosti Radničkog, dolazi vreme krize i siromašstva. Kao i mnogo p**a u prošlosti pretilo je gašenje kluba. Prihodi od klupskog bifea i tombole nisu bili dovoljni za život kluba. Pomoći nije bilo ni sa jedne strane. Posebno je članove kluba pogodila nepravda pri dodeli sredstava namenjenih za sport pri nadležnim opštinskim organima. Na listi sportskih klubova gradu koji su dobijali sredstva, FK Radnički nije čak ni evidentiran, kao da uopšte nepostoji. Po masovnosti i broju članova FK Radnički je drugi sportski klub u gradu i opštini. Za svoj veliki broj članova FK Radnički treba da obezbedi: opremu, sportske rekvizite, honorare za radnike i trenere i sredstava za troškove takmičenja i putovanja. Troškove struje, vode, ogreva, održavanja objekata. Sve to stvara izuzetno velike troškove, koje klub nemože sam da pokrije. Vaspitavanje i fizičko razvijanje dece i omladine koju FK Radnički godinama i decenijma obavlja, kao da nikog neinteresuje. Zbog svog humanog, zdravstvenog i pozitivnog delovanja na omladinu što je i glavni cilj postojanja i bitisanja kluba, FK Radnički bi trebao da bude pomognut počev od mesne zajednice, grada i opštine.
Pošto se definitivno videlo da gradu i mesnoj zajednici nije stalo do Radničkog, uprava kluba je u cilju spasavanja i daljeg opstanka kluba našla kompromisno rešenje. Jedan deo stadiona(betonski teren za mali fudbal) i jedan deo klupskih prostorija pretvoren je u poslovni prostor. To je bio jedini put na koji se teška srca pristalo. U protivnom klub bi prestao da funkcioniše i postoji. Trebalo se odreći terena za mali fudbal koji je u stvari bio pomoćni teren i na kome su mnogi Hesnerci počinjali da igraju fudbal. Sa tog malog terena dovođeni su igrači za sve selekcije Radničkog.
U avgustu 1993. godine sklopljen je ugovor sa privatnim preduzećem Ineks iz Sremske Mitrovice. Ugovor se odnosio na izdavanju poslovnog prostora sa rokom od 15 godina. Privatno preduzeće Ineks je na betonskom igralištu za mali fudbal izgradilo poslovne prostorije. Izgrađen je poslovni objekat tipa građare, sa magacinima, kancelarijama, sanitarnim čvorom i ostalim pratećim elementima. Klub je time rešio pitanje finansiranja jer je sve troškove funkcoinisanja kluba preuzelo privatno preduzeće Ineks. Ineks je postao generalni sponzor kluba u narednih 15 godina. Nakon isteka tog roka izgrađeni objekti ostaju u trajnom vlasništvu Fudbalskog kluba Radnički. Od sezone 1993/94 klub nosi ime FK Radnički-Ineks. Izuzetnu saradnju i pomoć klub je imao u rukovodstvu PP Ineks, a posebno razumevanje za probleme kluba imao je jedan od vlasnika PP Ineks, Kostić Nikola. Uspešna saradnja je trajala nekoliko godina, ali posle nekoliko godina uspešnog rada došlo je do rasformiranja PP Ineks. Od 1998. godine klub izdaje poslovni prostor i dobijena zakupnina mu je jedan od osnovnih izvora finansiranja.
Početkom devedesetih godina, nakon završene igračke karijere u rad uprave kluba uključio se Knežević Velimir-Veca. On je tada već imao uspešnu firmu Tepih servis Sambi. Kao uspešan preduzetnik uključio se u upravu kluba i dosta je doprineo na stabilizaciji i napretku Radničkog. U upravu kluba okupio je oko sebe njegovu generaciju igrača Radničkog, godište 1960. i 1961. Sa njim su u upravi kluba radili: Makivić Zoran-Babulj, Milovanović Jovica, Sremac Slobodan i drugi.
U periodu dok je on vodio klub urađene su sledeće stvari u klubu: Aktivirana je tombola koja nije radila zadnje dve-tri godine. Veliku zaslugu za to imao je član uprave Vujičić Momir. Rešen je sudski spor sa “Ineksom” u korist Rdničkog. Sklopljen je ugovor sa firmom PP “Simić” na pet godina i na taj način osigurana je sigurna finansijska situaciju u klubu. Iznajmljen je jedan deo poslovnog prostora, igraču Radničkog, Odić Saši, za prodaju plina i tako je rešeno njegovo egzistencijalno pitanje. Izgrađene su potpuno nove prostorije za kancelarijski prostor D.O. “Ineksovih” kancelarija, u produžetku stare svalčionic,e prema ulici. Stavljena je lamperja na plafone, fasada na zidove i šidalova vrata i prozor. Produžena je sala za tombolu. Stavljena je lamperja na celokupni plafon i zidove. Okrečeni su zidovi, napravljeni su novi stolovi i stolice, i stavljene su pločice na zid iz šanka. Kupljen je televizor da igračima tombole ne bude dosadno do početka tombole. Deset godina je prokišnjavao krov na svlačionicama. Više p**a su menjani crepovi, ali bez uspeha. Skinut je sav crep, promenjene su letve, kupljeno je 400 komada novog crepa i 200 komada ćeramide i tako trajno rešeno je pitanje krova.
Taj posao urađen je zahvaljujući gospodinu Vidačkoviću Lazi-Manceu, koji je za simboličnu naknadu uradio ovaj veliki posao. Zahvaljujući ljudima iz “Ineksa” koji su obezbedili šljunak i Draganu Radovanoviću koji je obezbedio mašine iz “Puteva”, urađen je i parking ispred kluba.. Zamenjeno je 250 kvadratni metara trave na terenu, bez naknade, tako da je znatno popravljen kvalitet igrališta. Zamena trave urađena je zahvaljujući gospodinu Sremcu Slobodanu i Komunalijama iz Rume
U periodu od početka sedamdesetih godina u radu klub istakla su se dvojica članova kluba. To su biviš igrači Matković Josip i Veliki Stevan. Dugo godina vodili su podmladak i pionire Radničkog. Fudbalski su iškolovali mnoge generacije mladih igrača Radničkog. Mnogi od njih su oblačili dres prvog tima. Neki su zaigrali i u većim klubovima.
Krajem 1997. godine 14. decembra, održana je skupština FK Radnički. U rukovodstvo kluba izabrani su po prvi put novi i mladi ljudi iz Hesne. To se pokazalo kao dugoročno dobar i pravi potez. Izabrani članovi uprave među kojim su bili Stević Jovica, Lončarević Dragoljub, Lacković Dragan krenulli su u reformu i modernizaciju kluba. Neopterećeni prošlim vremenima, prionuli su na posao i za nekoliko godina, potpuno su promenuli sliku FK Radnički. Krajem 1999. godine u upravu kluba kooptirani su magistar pravnih nauka Zoran Levajac i ugostitelj Gajić Đoka. Došli su u trenutku kada je Radničkom njihova pomoć bila najpotrebnija. Hesnerci su se borili sa mnogim problemima. Počev od nedostatka finansijskih sredstava i nedostatka bodova.
Zahvaljujući velikom radu i odricanju kompletne uprave klub je stabilizovan i krenuo je putem napretka. Prvenstvo Sremske lige 1999/2000. godinu bilo je jedno od najtežih pošto je iz lige ispadalo 8 timova. U furioznom finišu u prvenstvu Sremske lige za 1999/2000. godinu, Radnički osvaja sedmo mesto i ostaje u društvu sremskoligaša.
U proleće 2000. godine pored glavnog terena izgrađen je pomoćni teren. Zemljište za pomoćno igralište dobijeno je od Fabrike 1. Novembar. U martu mesecu su krenuli završni radovi na izgradnji pomoćnog terena. Čitav projekat izgradnje pomoćnog igrališta vodio je predsednik kluba Jovica Stević.
U februarau mesecu 2000. godine počeli su pregovori sa dirktorom fabrike nameštaja Borom Radivojevićem. Zahvaljujući članu kluba Mirku Grgiću Bosancu, koji je imao veliki uticaj na direktora, dobijeno je zemljište za izgradnju. Ubrzo je potpisan je ugovor o trajnoj dodeli zemljišta FK Radnički.
U martu mesecu organizovana je velika radna akcija izgradnje terena. Veliki problem i nepremostiva prepreka predstavljala je industrijska pruga koja je prolazila sredinom planiranog terena. Ta pruga je povezivala fariku sa stovarištem Ogrev i dalje je vodila ka fabrici Mitrošper. Nije se koristila godinama. Na predlog člana uprave Jovanovski Đoreta, donesena je odluka da se pruga u dužini od 80 metara sruši.
Predsednik kluba Jovica Stević koji je i vodio akciju pristao je na to. Dato je neređenje vojniku Ševčuk Ivici, koji je upravljao velikim vojnim bagerom-ultom. U roku od 30 minuta pruga je srušena. Pragovi i šine su prebačeni na zemljani nasip koji je razdvajao pomoćni teren od bašta od kuća u ulici Bosutski put. Od šina, pragova, betona, kamenja i zemlje podignut je nasip u visini od dva metra i dužini oko 100 metara. Taj nasip je projktovan da spreči odlazak lopti van prostora pomoćnog terena i na njemu je planirana žičana ograda i sadnja drveća.
U toku te subote dok je trajala akcija, demontirana je velika drvena šupa, uklonjen je betonski pod. Premeštena je čuvarska kućica u krug fabrike. Izvađena je drvena bandera i premešteni su betonski elementi koji su služili za lagerovanje drvene građe.
Uz pomoć vojnog ulta izvađeni su betonski elementi iz zemlje u kojima su bili postavljene metalne cevi koje su ograđivale fabriku. Tokom marta meseca organizovano je više radnih akcija u kojem su učestvovali svi članovi i prijatelji kluba.
Uz pomoć Vojske Jugoslavije, preduzeća Hidro-Srem i Puteva i simpatizera Radničkog zemljište je izravnato, uređeno i izgrađen je fudbalski teren koji omogućava održavanje treninga i utakmica. Golovi za igralište su dobijeni su od fabrike Šećera u Sremskoj Mitrovci. Golove je prevezao Marković Goran, kamionom njegovog preduzeća, Hidrogradnja.
Te golove je obezbedio član uprave Radničkog Radišić Petar-Pilika koji je bio zaposlen u Šećerani. Pri projektu izgradnje pomoćnog terena, trebalo je da pomoćni teren bude i na delu zemljišta Trgovinskog preduzeća Ogrev. Međutim, rukovodstvo Ogreva na čelu sa Tomašević Bogdanom i Žegarcom Vasom nisu želeli da ustupe ni jedan metar prostora za FK Radnički.
Razlog leži i u tome što je Tomašević Bogdan bio član uprave gradskog rivala Trgovačkog. Te godine Trgovački je istupio iz takmičenja i prestao sa radom. NJemu se nije dopadalo da Radnički napreduje, proširuje se i gradi, dok je njegov Trgovački propado i prestajao sa radom.
U proleće 2000. godine član uprave kluba Gajić Đoka i njegov ortak Antić Rajko, sklopili su ugovor sa klubom o iznajmljivanju restorana. Ugovor je sklopljen 1. marta 2000. godine, trajanje ugovora je bilo 8 godina, do 1. marta 2008. godine. Gajić Đoka veliki prijatelj kluba je izgradio letnju baštu, kuhinju i nabavio nov iventar i kompletno renovirao restoran. Njegova ulagnja u restoran su iznosila oko 30000 DM (15000 Eura).
U toku 2000. godine počela je i izgradnja stana-apartmana, u sklopu stadiona za potrebe kluba. U petak, 30. jun 2000. godine svečano je otvoren klupski restoran. Restoran koji je izgrađen 1977. godine, renoviran je i dopunjen sa pratećim objektima. Izgrađena je moderna i savremena kuhinja..
Izgradnjom pomoćnog terena i renoviranjem klubskog bifea i ostalih objekata, stvoreni su uslovi da stadion Radničkog postane jedan fudbalski centar, a Fudbalski klub Radnički stabilan i perspektivan gradski fudbalski klub.
FUDBALSKI KLUB RADNIČKI U 21. VEKU
Petog oktobra 2000. godine desile su se političke promene u Srbiji. Socijalistički sistem Slobodana Miloševića koji je bio nastavak komunističkog sistema koji je funkcionisao od 1944. godine, srušen je 5. oktobra 2000. godine. Nastupile su promene koje su se odrazile i na rad fudbalskih klubova, pa tako i na delovanje Fudbalskog kluba Radnički. Mnogi fudbalski i ostali sportski klubovi prestali su sa radom. Počela je ubrzana privatizacija preduzeća. Mnoga preduzeća u Hesni i gradu su ugašena ili privatizovana. Tako je jedan od najvećih sponzora kluba, fabrika FUDIN 1.Novembar skoro prestao sa radom. Veliki i stalni donatori Radničkog, Mitrošper i Srem-ekspers su takođe privatizovani. Više se nije mogla očekivati pomoć od pomenutih preduzeća. Uprava Radničkog kluba spremno je dočekala sve ove promene. Kao i mnogo p**a u istoriji kluba, FK Radnički je uspešno dočekao promene političkih sistema i nosilaca vlasti. Oslonjen na svoje prihode i svoju ekonomsku snagu, klub je uspeo da bezbolno nastavi sa radom i u 21. veku. U stvari, Radnički je početak privatizacije počeo još davne 1977. godine kada je otvoren sopstveni klupski restoran na stadionu. Tu viziju razvoja je odlično uočio tadašnji predsednik kluba Milinković Duško, koji je forsirao izgradnju i finansijsko jačanje kluba. Od tada klub ima svoje sopstvene izvore prihoda. Početak 21. veka je obeležio period kada je klub vodio predsednik Lončarević Dragoljub. U to vreme posle dugo posnih godina, postignuti su zavidni sportski rezultati. Obeležje klupske politike koju je vodio predsednik Lončarević je forsiranje i ulaganje u sportske rezultate. U tom periodu u klubu su dovođeni kvalitetni fudbaleri koji su igrali u prvoj i drugoj saveznoj ligi. U sezoni 2000/01 Radnički je zauzeo drugo mesto u Sremskoj ligi. Bio je to veliki uspeh, pogotovo ako se uzme u obzir da je klub čitavo proleće kao domaćin igrao u Višnjićevu. Klub je bio kažnjen zbog napada na sudiju Petronija Obradovića, posle poslednje utakmice jesenjeg dela između Radničkog i Graničara iz Kuzmina. Osvajanjem drugog mesta Radnički je steko pravo nastupa u baražu i pravo da se plasira u Vojvođansku ligu. Protivnik Radničkog u baražu bila je ekipa Slavije iz Novog Sada. Prva utakmice u Hesni završena je rezultatom 0:0. U drugoj utakmici u Novom Sadu, Radnički je uspešno odolevao do 70. minuta. U zadnjih dvadeset minuta Slavija je postigla dva gola i zasluženo se plasirala u Vojvođansku ligu.
Početkom 2002. godine klub je dobio novog sponzora. Zahvaljujući članovima uprave Levajcu Zoranu i Lončarević Dragoljubu, klub je dobio sponzora, preduzeće Poli iz Sremske Mitrovice. Vlasnici D.O.O. Poli su bili Narandžić Zoran-Limun i Radovanović Željko. Početkom februara 2002. godine održana je skupština na kojoj je usvojena odluka da klub nosi ime FK Radnički Poli. Preduzeće Poli je i ranije sa velikim sredstvima pomagalo klub. Zvaničnim dolaskom u klub, počelo je jedno novo radzoblje Radničkog. Svi prethodni i nagomilni dugovi su vraćeni. Krenulo se sa ulagnjem u objekte, opremu i dovođenje kvalitetnih igrača.
Kompletno je renovirana kancelarija kluba, svalčionice, dozidana nova prostorija pored stana za domara, izgrađena nova ograda na delu tribine za stajanje, postavljena je velika žica iz gola na glavnom terenu prema Ogrevu, postavljeni su jarboli za zastave, popravljene glavne tribine, promenjena trava na oba šesnaesterca na glavnom terenu, postavljena je nova ograda prema Ogrevu i urađeno je još dosta ostalih stvari na stadionu i prostorijama kluba. Bilo je to potpuno i prijatno osveženje kluba u svim segmentima. Naglo su porasle i sportske ambicije kluba.
U prvenstvu Sremske lige 2001/02 klub osvaja osmo mesto i stiče pravo plasmana u novoformiranu drugu vojvođansku ligu-Jug. Tako je klub posle 12 godina obezbedio plasman u višoj ligi iznad Sremske lige. Poslednji put Radnički se takmičio u Novosadsko-sremskoj zoni 1989/90. Klub je zahvaljujući sponzoru Poli dobio po prvi put u svojoj istoriji i klupsku himnu. Autor himne je bio Kopčić Ratomir-Brnja. Od tada himna Radničkog se redovno pušta na stadionu pred početak svake utakmice. NJena pesma, muzika i ritam su velki podstrek i snaga igračima, upravi i navijačima kluba za nove pobede i borbe na zelenom, travnatom tepihu u Hesni.
Rad kluba za vreme sponzorstva firme Poli, karakterističan je po stabilnoj finansijskoj situaciji. Vlasnici firme Poli nesebično su pomagali klub. U toku godinu i po dana koliko su zvanično bili sponzori kluba i nekoliko godina pre toga dok su pomagali klub, uložili su u klub oko 300000 DM ili 150000 Eura. Očekivano je sigurno osvajanje prvog mesta u Sremskoj ligi u prvenstvu 2002/03. Na početku prelaznog roka dovedena su kvalitetna pojačanja. U klub su došli fudbalski majstori i tog trenutka najbolji fudbaleri u Sremu. Radnički su pojačali: Radičević Branko, Ninković Dejan, Đonlić Dalibor, Mitrović Budimir, Šeik Željko, Grozdanović Miloš, Belić Slavko, sve provereni, iskusni i kvalitetni igrači. Ali, nije se uspelo u osvajanju titule. Šampion Sremske lige bio je Mladi borac iz Putinaca. FK Radnički je osvojio drugo mesto i pored velikih ulaganja u igrače, trenere i kompletno takmičenje. Taj neuspeh je prilično razočaro sponzore.
Da je osvojeno prvo mesto verovatno bi sponzori ostali u još u klubu. Bilo je planova za kompletno renoviranje stadiona. Čak je delegacija kluba posetila stadion prvoligaša Obilića u Beogradu. Planirana je izgradnja stadiona slična kao na stadionu na Obilića na Vračaru. Ali, pokazalo se kao i mnogo p**a ranije, da kada je u klubu bilo dosta novca, to nije bilo praćeno odgovarajućim sportskim rezultatom. Vrlo brzo nakon neuspeha u prvenstvu Sremske lige u leto 2003. sponzor Poli je napustio klub. Obeležje ovog perioda je i nejedinstvo u klubu. Čitav ovaj period obeležile su svađe i podele u klubu. Postojale su dve struje. Jedna koja je podržavala sponzora Poli i druga koju su činili Jovica Stević i zakupac restorana FK Radnički, Gajić Đoka. Izgubljeno je dosta energije i vremena na svađe, prepucavnja, što je sve uticalo na rad kluba i uspeh u takmičenju. U to vreme održano je čak i nekoliko paralelnih skupština. Klub je više ličio na bojište dve zaraćene strane, gde su se svakodnevno dešavale razne smicalice, svađe i prepucavanja. Lokalne novine su bile pune izveštaja o svađama u Radničkom i borbi za vlast u klubu. U nekoliko navrata u zadnji čas su bili izbegniti fizički obračuni između dve suprotstavljene grupe. Ali, na svu sreću, strasti su se smirile i posle nekoliko godina u Radničkom je ponovo zavladalo jedinstvo i sloga. U sezoni 2005/06 FK Radnčki je u jesenjem delu zauzeo poslednje 16. mesto. Osvojeno je u 15 utakmica samo 10 bodova. Zabeležene su 3 pobede, 1 nerešen rezultat i 11 poraza. Dato je samo 10 golova, a primljeno 33 gola. Pretilo je ispadanje iz Sremske lige. Ali tada, Lonačrević Dragoljub je ponovo izabran za predsednika kluba i rezultait su počeli da dolaze. Prvo je klub obezbedio opstanak u Sremskoj ligi, zahvaljujući pojačanjima koje je Lončarević Dragoljub doveo u klub. U tom periodu Lončarević Dragoljub je bio upravnik zatvora u Sremskoj Mitrovci, a posle toga i pomoćnik ministra pravde zadužen za sve zatvore u Srbiji. Izuzetno značajno i uticajno mesto omogućilo je da klub dobije dosta sponzora i pomoći sa raznih strana. U to vreme veliki broj igrača Radničkog su dobili posao na KPD-omu. Klub su pojačali provereni igrači: Sladojević Draško-Krdza, Jakovljević Vita, Odzaklić Miroslav, Herceg Slavko, Hajdu Dragan-Lajčika, Smiljanić Zoran, Simeunović Veselin, Vejnović Duško, Radovanović Nikola, Miražić Goran, Vuletić Dragan, Rajić Srđan, Trivković Miroslav. Dobre igre i kvalitetni igrači ponovo su vratile publiku na stadion u Hesni. Zavladala je pobednička atmosfera u klubu. FK Radnički je ponovo postao cenjen i respektovan fudbalski klub. Posle dosta godina Radnički je pošeo da pruža i odlične partije na gostovanjima širom Srema. Skoro posle svake utakmice za igrače i rukovodstvo kluba bila je obezbeđena večera. Klupski restoran je bio pun igrača i navijača Radničkog koji su do dugo u noć slavili pobede. Tih godina zabeležene su pobede protiv ekipa koje dugo godina nisu bile pobeđene na svom terenu. U komšijskom derbiju u Laćarku Radnički je pobedio LSK sa 1:0. Takođe na svom terenu u Hesni pobeđen je i šidski Radnički, jedan od kandidata za osvajanje prvog mesta. Pobede su dolazile u nizu, a u Hesni slavilo se do zore.
Posle povrataka u FK Radnički početkom 2006. godine, Dragoljub Lončarević je uspeo da stabilizuje klub. Krenuli su i dobri sportski rezultati. Radnički je u prvenstvu Sremske lige 2006/07 osvoji o drugo mesto i plasirao se u Vojvođansku ligu. U Vojvođankoj ligi u četvrtom stepenu takmičenja Radnički će uspešno nastupati pet godina. U tom periodu klub je jedini predstavnik sremskomitrovačke opštine u tom kvalitetnom rangu takmičenja. FK Radnički je po prvi put u svojoj istoriji imao predstavnike u Izvršnom odboru Fudbalskog saveza Vojvodine u Novom Sadu. Dragoljub Lončarević je nekoliko godina bio član najužeg rukovodstva Fudbalskog saveza Vojvodine. Za vreme mandata predsednika Lončarevića, FK Radnički je imao podršku svih gradskih struktura i svih fudbalskih foruma i saveza u gradu, regionu i pokrajini.
Igrač koji je obeležio prvu deceniju 21. veka u FK Radnički je Sladojević Draško-Krdža. Ponikao je u FK Srem. Igrao je u prvoligaškim i drugoligaškim klubovima. Na zalasku karijere poslednjih nekoliko godina bio je najbolji igrač mitrovačkog Radničkog.
U dosadašnjoj istorji FK Radnički, od 1922. godine prvi gradonačelnik Sremske Mitrovic koji je pomogao klub bio je Branislav Nedimović. Igrao je u podmladku i prvom timu Radničkog vrlo kratko. Posle igranja fudbala i završetka srednje škole, odlazi na studije. Kasnije se aktivno bavio politikom. Nekoliko godina bio je poslanik u Skupštini Republike Srbije. Od 2008. godine je predsednik Opštine Sremska Mitrovica.
Sl.br 64. Gradonačelnik Sremske Mitrovice, Branislav Nedimović,
na stadionu u Hesni 4. avgust 2010.
U istoriji kluba dugoj 90 godina, prvi predsednik opštine koji je mnogo pomogao Fudbalski klub Radnički iz Hesne. Svi članovi FK Radnički i svi Hesnerci, treba da mu večno budu zahvalni za velika i dobra dela, koja je uradio za radnički klub. Za vreme njegovog mandata pomagao je mnoge fudbalske klubove u mitrovačkoj opštini. Mnoge fudbalske klubove spasao je od gašenja i rasformiranja.
Goran Matić postao je predsednik FK Radnički u decembru 2009. godine. Kao pionir počeo je da igra fudbal u Radničkom. Bio je član geenracije Zorana Makivića-Babulja, Vece Kneževića, Jove Milovanovića i drugih, generacije koja rođene 1960. i 1961. godine. Posle fudbala bavio se aktivno šahom i bio je igrač i član rukovodstva Šah kluba Srem iz Sremske Mitrovice.
Došao je u trenutku kada je u FK Radnički bilo mnogo nagomilanih problema. Usled velike snežne oluje suršeno je više od pola poslovnog prostora kluba. Oprema, mašine i uređaji u klubu su bili na izmaku. Goran Matić je pokrenuo akcije nabavke opreme, obnove, rekonstrukcije i adapatacije prostorija i objekata na stadionu. Za vreme njegovog mandata izgrađene su nove savremene pokrivene betonske tribine. Postavljen je po prvi put u istoriji klba elektronski semafor. Izbušen je novi bunar za zalivanje. Prostorije kluba su renovirane, okrečene i sređene. Nabavljene su nove veš mašine, mašina za sušenje veša i još dosta drugih stvari je urađeno u klubu. Uz sve to nastavilo se i sa dobrim sportskim rezultatima, a FK Radnički je postao istinski gradski fudbalski klub.
Sl.br 65. Goran Matić. Predsednik kluba od januara 2010. godine. Pokrenuo je renoviranje i uređenje stadiona i klupskih prostorija. Pod njegovim mandatom posle 44 godine osvojen je Kup Srema. Izgrađene su nove betonske tribine, sa plastičnim stolicama i sa pokrivenom veleleponom, metalnom, kružnom, konstrukcijom.
Mita Ninković je trener koji je u FK Radnički obeležio period sredine i kraja prve decenije XXI veka. Igaro je uspešno u FK Srem, gde je bio vrstan golgeter. Nakon FK Srem, kasnije je igrao u još dosta klubova u Sremu. Trenirao je FK Radnički nekoliko sezona, često i bez novca, a Radnički fudbaski klub je bio poznat po hroničnoj besparici. Često je davao svoj novac igračima za put, piće, cigarete, sve u cilju da bi što bolje igrali za Radnički. Sa igračima je bio pravi prijatelj i drug. Pomagao im je u reševanju njihovih problema u školi, na poslu i svim drugim stvarima. Često je znao da ostane na stadionu po čitav dan rešavajući mnogobrojne probleme i zadatke koji su pojavljivali u klubu. Sem što je bio trener u FK Radnički on je bio aktivan član uprave, sekratar, sportski direktor. Preko svojih velikih fudbalskih poznastava obezbeđivao je za klub sportsku opremu, lopte, kopačke, finansjska sredstava, prodavo je članske karte Radničkog i pomagao je klub na razne načine.
Sl.br 66. Mita Ninković. Trener koji je obeležio rad u FK Radnički u poslednjih 10 godina. Osvajač Kupa Srema 2010. godine. Posle 44 godine, Mita Ninković je doneo pehar Kupa Srema u vitrine Radničkog fudbalskog kluba. Po mišljenju autora knjige, najbolji trener amaterskog fudbala u istoriji mitrovačkog fudbala.
90 Jahre Fußball in Syrmisch Mitrowitz – Neues Buch von Jovica Stevic
Zu Beginn des Jahres 2012 wird Jovica Stevic ein großformatiges und umfangreiches Buch von ca. 2.000 (zweitausend) Seiten in Druckauftrag geben. Darin enthalten sind 2.600 Fotos über die Ansiedlung der Deutschen in Hessendorf sowie den Fußballclub FC Radnićki in Syrmisch Mitrowitz, den die deutschen Einwohner 1922 gegründet haben. Das Buch soll zum 90jährigen Bestehen des Vereins erscheinen. Herausgeber ist neben Stevic selbst die Zweigstelle „Sremska Mitrovica“ der Gesellschaft für serbisch-deutsche Zusammenarbeit. Einige Texte werden auch in deutscher und englischer Sprache sein.
Stevic schreibt über sein Buch folgendes:
Neben der Geschichte des Fußballvereins wird auch die Ansiedlung der Donauschwaben in der Vojvodina auf dem Gebiet der unteren Donau thematisiert, wo eine sumpfige, verödete und vom Gestrüpp überwucherte Landschaft in eine blühende und eine der fruchtbarsten Regionen
